Недеља Раслабљенога

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеван]еља по Јовану у ко-ме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога[1].

Јеванђелист Јован пише:

„Потом беше празникјудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчи-јих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима ле-жаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Го-споде, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја до^ем, други си^е пре мене. Рече му Исус. Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јн. 5, 1-9).

Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свако-дневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности ве-чних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.

Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу:„Немам човека„. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, боле-сних, сухих и узетих, и сви они чекају да се „узбурка вода“, сви они очекују помоћ, саосе-ћање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.

У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске све-сти. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробље-никсебе и својега. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то сво-ја класа, или своја партија. Увек, то „своје“, обавезно „своје“! И то „своје“ се увек супротставља “туђем“ које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што про-пагира „своје“: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тогпорочног круга егоизма. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпу-но отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоуби-ство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: „Нећу да живим у свету у ко-ме свако сваког вара…“. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.

О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, немсАни и сухи – сви су они болесни првенственог од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: „Немам човека!“. Нема човека!А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састра-дање са другим, помоћ другоме човеку.

Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио жи-вот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио.„Хоћеш ли да будеш здрав?“. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и „религиозност“, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она предста-вљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је све-цело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, упробоју ка љубави коју је – по речима апо-стола Павла – „Бог излио у наша срца“. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље. сва наша хришћанска вера…

Протојереј Александар Шмеман