Епископ Теодосије – Интервју за новосадски Дневник

С обзиром да се ових дана у појединим медијима појављују изводи из интервјуа који је Његово Преосвештенство Епископ Рашко-призренски Теодосије дао за новосадски Дневник, осећамо за потребно да објавимо интегрални и ауторизовани текст одговора Еп. Теодосија на питања новинара Дневника.

Информативна служба Епархије Рашко-призренске

ИНТЕРВЈУ ПРЕОСВЕЋЕНОГ ЕПИСКОПА РАШКОПРИЗРЕНСКОГ Г. ТЕОДОСИЈА ЗА НОВОСАДСКИ "ДНЕВНИК"

 

У којој је фази обнова светиња на Косову и Метохији разорених током мартовског погрома 2004. године?

Процес обнове се наставља јер је реч о дугорочном процесу. Намера наше Цркве јесте да се све светиње које су уништене или оштећене од 1999. године обнове и ставе у литургијску употребу. Тренутно су у завршној фази радови на обнови храма у Вучитрну и у Пећи где ће убрзо поново бити отворена парохија. Последњих неколико месеци обновљен је парохијски живот у Призрену, Приштини и Истоку где су на служби нови, млади свештеници. Обнова светиња на Косову и Метохији није само обнова грађевина, већ пре свега литургијског живота и зато је посебно важно да се интензивира рад на свим парохијама у Епархији.

Били сте на жестоком удару критике појединих српских политичара с КиМ због изјаве да "Црква на Косову није тако јака да одређује статус покрајине Косово, али какав год тај статус био, било Косово у саставу Србије, било аутономија, било независно држава, Црква треба да остане на Косову, сарађује са постојећим  властима, што Цркву не нагони да призна те власти". Има ли данас комуникације са властима у Приштини, како са српским представницима у тој власти, тако и са људима из окружења премијера Хашима Тачија?

За Српску Православну Цркву Косово и Метохија је саставни део Републике Србије и надамо се да ће тако и остати у будућности. Наравно, Црква на овим просторима не може да игнорише постојање политичке реалности у којој је неопходно успоставити и контакте са локалном албанском заједницом. До самопроглашења независности СПЦ је сарађивала са привременим институцијама Косова које су биле под надлежношћу УНМИК-а. Од 2008. године немамо директне комуникације са тзв. косовским властима и са албанском заједницом и самопроглашеним институцијама комуницирамо искључиво посредно, било преко УНМИК-а, ОСЦЕ-а или преко новоименованог Европског представника за српску духовну и културну баштину г. Мосхопулоса којима износимо наше проблеме и који раде са локалним институцијама на њиховом превазилажењу.

Какав је однос локалног албанског становништа према свештеницима и монасима? Да ли још увек сваки њихов излазак ван окружења цркве или манастира представља потенцијалну опасност? И да ли на том плану очекујете икакве кораке Приштине, макар и под притиском међународне заједнице?

Безбедност српског становништва, нашег свештенства и монаштва варира у појединим деловима Покрајине. Услови за слободно кретање су углавном много бољи, али у неким областима појава свештених лица на улицама још је везана са опасношћу, посебно у Дечанима, Ђаковици, Србици. У свим нашим контактима са међународним представницима наглашавамо да је слобода кретања и безбедност основни минимум за нормалан живот нашег народа и Цркве и верујемо да ће постепено ствари ићи на боље.

Да ли сте задовољни понашањем и односом према СПЦ представника међународне заједнице на КиМ? Има ли примедби на понашање КПС-а, с
обзиром на то да је косовска полиција преузела обезбеђивање низа српских цркава и манастира?

Са међународним институцијама на Косову и Метохији имамо углавном коректну сарадњу иако дубоко верујемо да они могу много више да учине у правцу побољшања живота Срба на КИМ. Заштита интереса српског народа и СПЦ се сада редовно помиње у свим међународним контактима и извештајима и веома је важан критеријум за оцену опште ситуације у Покрајини. КПС који је преузео заштиту на једном броју објеката СПЦ за сада солидно обавља свој посао и немамо примедби. Наравно обезбеђивање најосетљивијих светиња и на просторима где је безбедност угроженија и даље треба да остане у надлежности КФОР-а и у том погледу за сада имамо разумевање НАТО алијансе.

Позвали сте Србе, који су напустили своја косовска огњишта, да се на њих врате. Колико је то реално у датој ситуацији? Може ли повратку да помогне, и колико, дијалог Београда и Приштине који је недавно почео, или се и питање повратка неминовно врти око статуса Космета? Каква су, иначе, Ваша очекивања од тог  дијалога, с обзиром на све разлике у ставовима које постоје између две стране?

Дијалог Београда и Приштине тј. Републике Србије са самопроглашеним институцијама на Косову и Метохији је веома важан за нормализацију ситуације, посебно за решавање практичних питања која су од великог значаја за повратак и нормалан живот нашег народа. Разлике у схватању статуса и даље остају али се искрено надам да то неће онемогућити решавање кључних животних питања.

Нажалост, све је присутнија подела унутар српске заједнице на КиМ, с обзиром на то да се Срби у енклавама налазе у неупоредиво комплекснијој ситуацији од оних који живе на северу и да су стога принуђени да другачије гледају на многа питања. Може ли Црква помоћи да се тај јаз даље не шири, или је то ипак толико дубоко у сфера политике да је и СПЦ немоћна?

Црква на Косову и Метохији треба да има интегративан карактер у српском народу и зато не смемо да правимо или продубљујемо политичке поделе. Мислим да не постоји никаква разлика међу нашим људима везано за статус Косова, али очигледно да постоје разлике како решавати практична питања од животног значаја. Ситуација на Северу Косова је потпуно другачија него на југу и сасвим је јасно да реалност често захтева другачији приступ. За Цркву и све нас важно је да циљ буде у интересу српског народа, његовог опстанка и повратка. Зато сматрам да Црква треба да остане ван дневне политике и да ради на духовном повезивању народа око духовних вредности које нас чине оним што јесмо.

Да ли је Синод СПЦ погрешио што много, много раније није упознао јавност са природом и размерама сукоба са некадашњим владиком рашко-призренским Артемијем уместо што се дошло у ситуацији да део грађана тај спор заправо види као последицу различитог односа према Косову, где је монах Артемије перципиран као "борац за српску ствар"?

Сви они који прате ситуацију у СПЦ веома добро знају да проблем односа бившег Епископа Артемија и Св. Арх. Синода и Сабора СПЦ постоји већ неколико година и да није реч о никаквом политичком „обрачуну“. Црква почива на вековном канонском поретку и није се ни могло ни смело дозволити да једна Епархија изађе из оквира СПЦ и претвори се у некакву аутокефалну самосталну Епархију. Косово није само питање Епархије Рашко-призренске већ целе СПЦ и зато сва питања треба решавати саборно. Да би заштитила те принципе СПЦ је била принуђена да предузме мере које су прописане и Уставом и канонима Цркве.

Монах Артемије увелико рукополаже у Београду и код неких постоји бојазан да, ако се тако настави, заиста може доћи до раскола. Ако би се то ипак десило, какве би последице могле бити на самом Косову, где Артемије још увек има бројне присталице? Колико су оправдани страхови да он заиста може посегнути за формирањем некакве косовско-метохијске цркве?

Монах Артемије и његови следбеници (посебно група рашчињених бивших свештеномонаха) већ се налазе у расколу са СПЦ јер су формирали сепаратну парацкрвену организацију ван канонског устројства Православне Цркве. Таквих збивања има и у другим помесним Православним Црквама и она су резултат губитка здраве црквене свести и претварања православне вере у идеологију. Другим речима уместо вере у Христа и заједничког и саборног сведочења те вере, одступници од Цркве суштину свог веровања темеље на антиглобализмуантиекуменизму, разним политичким идеологијама, укратко у стварању једне псевдо-апокалиптичне опсесије у којој око себе виде само непријатеље и издајнике. Историја Цркве је пуна оваквих примера и реч је о покретима који неминовно иду на маргине црквене историје. Морам да кажем да опасности од стварања неке Косовске цркве Артемијеваца не постоји једноставно због тога што он и његове присталице овде немају подршку, што се види из врло малог броја лица која су пришла његовој секти као и активног учешћа верног народа у животу Цркве.

У беседи на устоличењу позвали сте на мир и међусобно поштовање не само православни живаљ, већ и Албанце, Турке, Бошњаке, Горанце, Роме и остале народе који на Космету живе. Има ли наде да мир може завладати овим просторима, или су међусобне разлике толико непомирљиве да ће пре поново пући, но што ће се живети у слози?

Као хришћани увек морамо да имамо свест о васељенској мисији Цркве Христове јер је Господ послао своје ученике да свима проповедају веру коју су примили. Наш задатак јесте да и они који нису православни хришћани препознају у нама слуге Божије и људе који живе онако како верују и зато је наш однос према онима око нас веома важан и кључан и за наше спасење. Црква не може да оствари земаљски мир јер он зависи од слободе сваког човека, али дужна је да сведочи мир Христов који је заснован на љубави према сваком човеку који носи лик Божији. Такав мир прво морамо да пронађемо у свом срцу, а потом да га сведочимо и пред другима.