Поводом осме годишњице Мартовског погрома 2004. године Епископ Теодосије са свештенством служио парастос у харму Св. Николе у Приштини

Одласком у цркве, паљењем свећа и парастосом у храму Светог Николе у Приштини, данас је на Косову и Метохији обележена осма годишњица од мартовског погрома.

(КИМ Радио, Инфо-служба ЕРП)

Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијскиТеодосије служио је парастос жртвама Мартовског погрома наКосову 17. марта 2004. године у коме је страдало 19 цивила. Владика Теодосије је у беседи казао да је српски народ увек страдао на КиМ али да је, како је казао, “наша утеха у томе што знамо да увек после крста долази васкрсење и да њихово страдање није за нас очај,већ нада да ће их Господ примити у своје Царство”.

Владика је истакао да Косово и Метохија није само територија,већ извориште нашег бића.“И ми данас сетивши се тог страшног тренутка када је у марту 2004. године страдао наш српски народ, када су светиње паљене, домови паљени, на десетине њих убијени, а стотине људи је морало да напусти своје домове, тешимо се да ће се Господ смиловати на нас и да нас неће оставити већ да ће нам помоћи да обновимо своје биће и присуство на овом простору”, казао је Владика Теодосије.
 
Владика је у беседи додао да они који мрзе, убијају и пале не могу на тим темељима да граде будућност јер, како је истакао, нема већег проклетства него будућност засновати на мржњи и на насиљу према другим. “Нека би Господ дао да се упокоје душе пострадалих Срба у мартовском погрому, да се обнове наше светиње које до сада нису обновљене, да сви Срби који су напустили своје домове да се поново врате. Има много примера да могу и даље да живе комшије једни поред других, да и Срби и Албанци могу чинити добро једни другима и такви примери морају бити путоказ да је могуће засновати заједнички живот на овом простору”.

Парастос је служен у делимично обновљеном православном храму Свети Никола у Приштини који је са парохијским домом био потпуно спаљен марта 2004. године.

This text will be replaced

Беседа Епископа Теодосија на парастосу

Сведочења и живот данас

“То је једна експлозија око нас и у свима нама и не постоји ниједан сегмент нашег живота, културе, економије, политике наших унутрашњих породичних ствари који је остао исти после 17. марта. Ништа, апсолутно није исто после 17.марта,” изјавио је новинар и сведок маровских немира Живојин Ракочевић за Радио КИМ. Ракочевић је казао да је 17. март 2004.  значио прекретницу у животима свих нас.

“Данас памтим старицу коју смо изводили из куће у Чаглавици са једном кесом ствари у рукама, у следећем таласу који је ударио ту кућу нестао је њен дом, сада више нема ни помена о томе, сад је ту нека огромна зграда. Памтим све те људе, памтим обешену свињу у дворишту куће у Обилићу, памтим убијеног пса у Гњилану, библиотеку пола спаљену, пола на улици у Призрену, Косово Поље, стотине кућа које смо обишли… Данас је готово исти леп дан као и пре осам година и ми смо живи и испод рушевина које нису обновљене комади фресака понављају – живи смо”, казао је Ракочевић. Према његовим речима, “свака травка око храма Св. Николе понавља да смо живи и да смо победили и преживели циклус зла, као и да то морамо да поделимо са светом и са свима око нас”.

 

Осам година од мартовског насиља

Извор: КИМ

Данас се навршава осам година од мартовског погрома, у коме је за два дана, 17. и 18. марта 2004. погинуло 19 особа,  900 људи претучено и тешко повређено, запаљено је и оштећено око 800 српских, ромских и ашкалијских кућа, протерано 4.000 људи, срушено  и уништено 39 српских цркава и манастира. Поводом годишњице мартовског погрома  у цркви Светог Николе у Приштини у подне ће бити  сужен парастос.

Из Епархије рашко призренске КИМ радију је саопштено да ће парастос жртвама мартовског погрома служити владика рашко-приренски Теодосије.

This text will be replaced
Подсећање на Мартовски погром 2004. год.


У спомен жртвама мартовског погрома 2004. године, данас ће код споменика „Истине“ у Косовској Митровици у 10 сати, бити одата пошта, трагично настрадалим суграђанима, Боривоју Спасојевићу и Јани Тучев као и свим страдалима у мартовским догађајима широм Косова и Метохије. Венце ће положити представници општине Косовска Митровица, начелник Косовскомитровачког округа Раденко Недељковић и представници удружења бораца. У оквиру девет предмета везаних за мартовски погром на Косову 2004. године ЕУЛЕКС је 14 особа прогласио кривим, а једну ослободио.

Портпарол ЕУЛЕКС-а Ирина Гудељевић за Радио КИМ каже да су судије ЕУЛЕКС-а у Врховном суду Косова радиле на шест случајева наслеђених од УНМИК-а. Гудељевићева додаје да су поред тога ЕУЛЕКС-ове судије у Окружном суду у Призрену завршиле три случаја. Дводневни погром на Косову почео је 17. марта 2004. након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар код села Чабра, на северу Косова.

Непосредни повод за почетак Мартовског погрома била лажна вест Радио телевизије Косова о томе да су Срби одговорни за утапање двојице албанских дечака у реци Ибар, код села Чабра на северу Косова. Сукоб је почео у Косовској Митровици, а око 14 часова преко 10. 000 углавном млађих Албанаца успело је да пробије полицијску блокаду према Чаглавици где долази до насиља и паљења кућа. У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев на тераси свог стана око 13 часова док је од снајперског хица погинуо Боривоје Спасојевић, а неколико стотина људи је рањено и повређено, у јужном делу града спаљена је црква Светог Саве, из ње је протеран свештеник са породицом. Село Свињаре које је се налази недалеко од Француске базе КФОР-а потпуно је спаљено и опљачкано. У Вучитрну је потпуно уништено једно ромско – ашкалијско насеље, а запаљена је и демолирна црква Светог Илије.

У призренском региону страдали су скоро сви објекти Српске православне цркве, Манастир светих Архангела, Богословија “Свети Кирило и Методије” у којој је, након што је запаљена, остао и погинуо Призренац Драган Недељковић. Спаљено је седиште епископа, катедрални храм Светог Ђорђа је потпуно уништен, а у најпознатију призренску цркву,  Богордицу Љевишку, Албанци су доносили запаљене аутомобилске гуме и тешко оштетили фреске и унутрашњост храма.  Потпуно је уништено старо градско језгро, Поткаљаја, насеље испод призренске тврђаве. Осамдесетак Срба током ноћи је евакуисано у базу немачког КФОР-а где су провели наредних неколико година.

This text will be replaced
РТС – Осам година након Мартовског погрома 2004. год.


У Ораховцу је општи напад почео око 19 часова; претучен је један старији брачни пар, а зграда поште је потпуно демолирана. На Штрпцу, у селу Драјковце, убијен је Добривоје Столић, а његов син Борко је тешко рањен и током ноћи је подлегао повредама.У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти; Срби су евакисани у црквено двориште, а било је и неколико покушаја напада на село Шилово. У Витини је лакше рањен свештеник Драган Којић и запаљена је новоподигнута школа у овом месту. У Косовској Каменици која је била промовисана у најтолерантнију средину на Косову започела су каменовања, пребијања и застрашивања. Из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.
 
У пећком региону попаљено је свих 25 кућа у повратничком селу Бело Поље, пуцано је на села Грабац и Бичу која су евакуисана, а на Манастир Високе Дечане испаљено је пет минобацачких пројектила. Током дана из Ђаковице евакуисане су старице које су протекле четири године живеле у дворишту цркве Успења пресвете Богородице, која је  касније до темеља уништена, а из центра града су грађевинском механизацијом уклоњене рушевине саборне цркве Свете Тројице, миниране 1999. године.

На централном Косову тешко су пострадали: Липљан, Чаглавица, Косово Поље и Обилић. Најтежа ситуација је била у згради YУ програма у Приштини где је линч доживело преосталих двестотинак Срба који су евакуисани у базе КФОР-а, спаљена је црква Светог Николе у којој је изгорео један од највреднијих иконостаса у СПЦ, рад дебарских мајстора. Свештеника Мирослава Попадића из запаљењог парохијског дома евакуисали су припадници УНМИК полиције. Велики број Срба се  након овога није вратио у Приштину, црква Светог Николе је, највећим делом, обновљена. Пребијања и паљевине су систематски вршене и у Косову Пољу где је запаљено око 150 домова, болница и Дом здравља, пошта, црква Светог Николе и сви објекти  које су користили Срби. Из своје куће извучен је Златибор Трајковић и на очиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо. Након погрома већина расељених се није вратила у своје домове.

Хајка на Србе у Липљану је организовано ишла од куће до куће, палила, пребијала и избацивала их на улицу. У једном нападу смртно је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана. Погром је у Обилићу почео 18. марта по истом сценарију као у већини места претходног дана. Срби су потпуно избачени из овог града, смештени у колективне центре или код рођака у околним селима. Уништена је црква у центру града, спаљена и демолирана зграда YУ програма у којој су живели Срби. Потпуно је уништена школа из које су, док је нападана, евакуисани ђаци.