ПРАВДА - Колумна "Борба за веру" - пише протојереј Велибор Џомић

24. Јун 2010 - 11:40
ОдштампајОдштампај

Обавештавамо читаоце да је од данас, сваког четвртка, протојереј мр Велибор Џомић, с благословом Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија у својој редовној колумни под називом "Борба за веру" у днвеном листу Правда објављивати своје текстове везано за актуелне догађаје у Српској Православној Цркви (посебно у вези разумевања црквеног права, светих канона, али и псевдозилотизма као нецрквеног и антицрквеног покрета који постоји и у другим помесним Православним Црквама). Отац Велибор је већ раније објављивао своје текстове у колумни Гласа Јавности (око 140 текстова) као и у другим дневним и стручним часописима. Овом приликом вредно је поменути да је Правда преко ове колумне омогућила да се чује глас српских свештеника, посебно о овако актуелним темама. У наставку следи први текст колумне протојереја Велибора Џомића под насловом "ЦРКВОБОРЦИ"(новински чланак у ПДФ формату)

БОРБА ЗА ВЕРУ, Правда 24. јуни 2010. год.

ЦРКВОБОРЦИ

Протојереј мр Велибор Џомић

            Од како се Српска Црква, након увођења вишестраначја, вратила у жижу јавности и друштвеног живота тако су се намножили самозвани "социолози религије", "верски аналитичари", "стручњаци за верска питања", "експерти за правни поредак СПЦ", "познаваоци прилика у СПЦ" или тзв. "борци за веру", како воле да се називају по разноразним интернет сајтовима којима се не знају ни оснивачи, ни финансијери, ни уредници, а ни одговорна лица.

            Морам да признам да се ни у широј, а ни ужој, стручној јавности још увек није појавила објективна анализа или студија о деловању тзв. самозваних и напред побројаних "експерата" у разним медијима у Србији и региону само, на пример, око боловања блаженопочившег Патријарха Павла, саборских заседања у време његове болести или око избора 45. Патријарха СПЦ. Да не говоримо о савременим "тумачима небеских прилика" у Епархији Рашко-Призренској од фебруара ове године до данас.

            Једно је сигурно. "Борба за веру" самопроглашених "експерата" се у ово време најпре претворила у борбу против одлука Светог Синода, а потом и против одлука Светог Архијерејског Сабора, а, следствено томе, и против одлука Патријарха Иринеја као председавајућег Сабора и Синода. "Борба за веру" се, по природи ствари, на тај начин претворила у борбу против Цркве. "Вероборци" су постали црквоборци, а то је чињеница која је видљива и са земље и са неба.

            Самопроглашени "експерти за СПЦ" су "у име борбе за веру" у јавности месецима од сваког догађаја, па и око догађаја у Епархији Рашко-Призренској, старали слику као о наводном "преседану у СПЦ" и тиме покушавали да духовне потомке Светога Саве на нови начин и у новом времену одбијају од Цркве Светога Саве. Тако је продужена стара прича - да Србе у новом времену на нови начин, а тобоже у име Цркве, супротстављају њиховом Сабору, Синоду и Патријарху и то лансирањем теза да је само "народ чувар вере".

            Онима који бар мало познају историју Цркве Христове, па и историју Српске Цркве, није тешко да, као и у животу, раздвоје жито од кукоља, Патријарха Иринеја од сајташких "бораца за веру", Свети Архијерејски Сабор, Синод и сву пуноћу Српске Цркве од неколико десетина одбеглих калуђера из Рашко-Призренске Епархије.

            Историја Цркве Христове показује да све ово што се данас дешава није ништа ново, непознато, а ни необично. Историја Цркве Христове показује благочешће верности верника и трагедију отпадије од Цркве оних који, на жалост, нису имали довољно вере, духовног расуђивања, смирења и послушности у различитим искушењима, па и овим данашњим.

            У новије време се појавила једна невиђена новотарија која се покушава наметнути као „предањска“ само због тога што се на до сада невиђен начин наводно бори за „Свето Предање и његово поштовање у Српској Цркви“.

            Интернетовско-сајтовски новотарци као тобожњи "борци за веру" објављују текстове у којима се за потребе шире и углавном теолошки необразоване јавности, кроз секташки питке и класичне замене тезе, као и неметолодошке приступе православној теологији, напада српска свештена јерархија за наводна „духовна застрањивања и већ спремљену издају Православља“. С друге стране, јавност остаје ускраћена за информацију ко су власници, финансијери, уредници, пропагатори и подржаваоци тих сајтова.

            У тобожњој „борби за веру“ се непрестано позивају на Свете Оце, који се, као што је познато, нису крили него су своју веру исповедали јавно и борили се, чак и по цену највећих страдања, само под својим именом и презименом. Борци против Цркве под паролама наводне "борбе за веру“ на тај начин покушавају да уведу некакве своје новотарије или новачења покушавајући да постану, како то воле другима да кажу и залепе, новатори, новаци или новотарци.