Саопштење за јавност: Право стање у манастирима Епархије Рашко-призренске

15. Јун 2010 - 14:50
ОдштампајОдштампај

Поводом изјавâ појединих одбеглих монаха из Епархије рашко--призренске да они Епархију и своје манастире напуштају „због прогона монаштва верног епископу Артемију“, као и поводом низа инсинуација, неистина и клевета које се тим поводом од стране истих шире по појединим медијима, а најчешће по антицрквеним интернет-сајтовима, Информативна служба Епархије рашко-призренске је јуче, 14. јуна, већ издала званично саопштење које садржи само и искључиво тачне, проверене податке. Овом приликом дајемо још више конкретних података и потпунији приказ свега јер сматрамо да је веома важно да јавност буде правилно упозната са збивањима у Епархији. Још једном наглашавамо да приче о наводном прогону монаштва представљају клевете и само су изговор за својевољно напуштање манастирâ од стране једне групе духовно дезоријентисаних монаха.
У последњих двадесетак година из Епархије рашко-призренске, из разних разлога, отишло је на десетине монаха и монахиња, али живот се настављао, као и свуда у Цркви. Исто тако, на десетине младића и девојака у међувремену је дошло да се подвизава и спасава у овдашњим светињама. Иако се монаси заветују да ће „до краја живота остати у своме манастиру или у оном који им од светог послушања буде одређен“, увек, нажалост, има оних који у себи не налазе довољно духовне снаге да остану верни својим заветима, укључујући, наравно, завет послушности.

У случају монахâ манастира Светих Архангела и манастира Девине Воде (који је заправо и настао од једне мање групе црноречких монаха), као и још неколицине њихових истомишљеника, морамо да кажемо да није реч о оправданим разлозима за одлазак већ о свесној самовољи . Њу су ови монаси показали још пролетос, када их је епископ Атанасије, заједно са тадашњим црноречким монасима, ставио под забрану Причешћа због противљења одлукама највиших црквених власти, оних којима је на челу Његова Светост Патријарх српски. Монаси из Светих Архангела нису тражили канонски отпуст са смирењем и навођењем оправданих разлога (којих нема) већ њихове „молбе“ заправо садрже низ клеветâ, неистинâ и оптужбй против Високопреосвећеног митрополита Амфилохија као администратора и против владике Теодосија као викарног епископа.
Текст са још безочнијим оптужбама и клеветама послан је затим медијима, опет, наравно, из манастира Светих Архангела. Ваља напоменути да је јеромонах Бенедикт (Прерадовић), бивши настојатељ манастира Светих Архангела, например, још 31. маја на једном антицрквеном сајту, под својим именом, објавио текст "Глас његов чујемо". Ту он, мање-више, сажима све оно што су он и његов сабрат јеромонах Ксенофонт (Томашевић) изнели у својим захтевима за отпуст и у овоме саопштењу – крајње непоштовање црквеног поретка и низ клеветâ и увредâ на рачун архијерејâ. Објављивањем овог текста на секташком сајту само је потврђено оно што се у широј јавности поодавно знало или наслућивало – да се из овог манастира већ годинама делује против црквеног поретка и против јединства Српске Православне Цркве, нарочито тако што се шире клевете у верном народу. Поједине Призренце ови монаси су чак убеђивали да не присуствују службама које служи отац Михаило у обновљеном саборном храму Светог Ђорђа у Призрену, о чему постоје сведочанства. Отац Ксенофонт је због сличног клеветничког и немонашког понашања био претходно, једногласном одлуком братства, удаљен из манастира Високи Дечани 2006. године.

Поред архангелских монаха, који желе да свој самовољни одлазак прикажу као „прогон“, – иако их нико не прогони до, ваљда, сопствена савест и одсуство свести о црквеној заједници, – одлазак су најавили, а досад, по свему судећи, и остварили, још неки „врли монаси“. Међу њима су тројица монаха из Сопоћана (двојица од њих су већ одлуком игумана Теоктиста и братије удаљена из манастира због немонашког понашања), двојица монаха из Девиних Вода и још неколицина монаха који напуштају своја братства не желећи да остану у манастирима са својом сабраћом. Све у свему, реч је о осамнаест монахâ и јеромонахâ.

Инсинуације о томе да ће манастири у Рашко-призренској епархији опустети нису се обистиниле, а засигурно се ни у будућности неће показати као тачне, јер, као што се могло видети, у случају одласка монахâ из Црне Реке, Светих Архангела и Девиних Вода, монашки живот се у овим светињама одмах нормализовао. У свим осталим манастирима
– у Сопоћанима, Сочаници, Дубоком Потоку и другима – ионако остају стабилна братства која слушају глас Пастиреначелника Цркве Христа, Који је Глава Цркве, а не глас који их позива да оставе своје место послушања Цркви и замене га послушањем једном човеку. Местобљуститељ Епархије, Високопреосвећени митрополит Амфилохије, уз максималну снисходљивост је објаснио свима који желе да иду да их нико не прогони и да ће за њих врата Епархије увек бити отворена уколико желе да се врате и мирно наставе са својим монашким животом. Наравно, у монаштву нема присиле и монашки живот је заснован на слободи. Међутим, као и свуда, слобода подразумева одговорност и обавезу према заједници и не може се поистоветити са самовољом и себичношћу, а посебно не са клеветничким понашањем које руши црквени поредак.

Монашки живот је у својој суштини заснован на послушности Цркви која је оличена у литургијско-саборном јединству верног народа са својим епископима и епископâ са својим Првојерархом. Онај ко зида свој духовни живот на том камену вере, – на Цркви, која је Тело Христово, – гради здрав монашки живот и такво монаштво представља стални подстицај Цркви и њеном јединству. Такво монаштво јесте украс Цркве и у служби је јачања парохијског живота и црквене заједнице. Нажалост, они који своју духовну грађевину зидају на самовољи, на пролазној идеологији или на слепом следовању свом духовнику, доживљеном и обоготвореном као гуру, разбијајући црквену заједницу групашењем и псевдозилотизмом, – зидају своју грађевину на песку. Улога пастира и духовног оца јесте да вернима помогне да се чвршће уграде у црквену заједницу и постану духовно одговорне личности, а не да себи ствара слепе следбенике, спремне, ради тобожње послушности своме духовнику, да иду и у сукоб са Црквом. Они који напуштају своје манастире, у суштини показују сопствену неодговорност, неверност светим ћивотима косовско-метохијским и часном косовском, лазаревском крсту.

Управо је то разлог који објашњава зашто би давање канонског отпуста онима који већ унапред показују спремност за рушење црквене заједнице и за парацрквене активности угрозило Цркву и нанело штету оним Епархијама у којима ови монаси мисле да наставе са својим немонашким понашањем. Нажалост, оваква ситуација у једном – на сву срећу мањем – делу монаштва Епархије рашко-призренске последица је вишегодишњег погрешног духовног рада, као и анархистичке свести и духовне незрелости оних младих људи који свој бунт против друштва пројектују и у црквеном животу.

Косово и Метохија су данас, као и вековима, простор на коме се страда за веру, али и где Бог даје велику благодат и снагу онима који Му служе. Иако искрено жалимо због оних који служење Христу и Цркви Његовој на овом крсно-васкрсном простору замењују не само нецрквеним и немонашким понашањем него и недоличним бекством без потребе, истовремено смо благодарни Богу што има довољно младих људи који једва чекају да себе духовно уграде у светиње које остају и опстају, не на постојећој или непостојећој харизми духовника или на климавом темељу неке идеологије, већ на вери у Живога Христа Спаситеља, уз кивоте наших светитеља који су духовно крепили покољења свештеникâ, монахâ и верног народа ове многострадалне, али увек живе Епархије наше Цркве.

Информативна служба Епархије Рашко-призренске
и Косовско-метохијске, Грачаница, 15. јуни 2010. год.