Епархија Рашко-призренска оштро осуђује нечовечно понашање косовских органа безбедности према француском хуманитарцу и добротвору Арно Гујону

Епископ Рашко-призренски Теодосије данас је најоштрије осудио нечовечни поступак косовских органа безбедности који су онемогућили нашем пријатељу, хуманитарцу и добротвору Арно Гујону, да данас уђе на Косово и Метохију и присуствује планираном отварању живинарске фарме за потребе рада народних кухиња Епархије Рашко-призренске.

Привођење Арноа од стране косовске полиције, а потом испитивање и претње које је добио од припадника косовске обавештајне службе представљају најгрубљи могући пример односа према једном човеку који својом хуманошћу и жртвом већ годинама несебично помаже српски народ на овом простору. Управо због те своје жртве и солидарности према страдалном нашем народу, Арно се нашао на мети оних који све српске пријатеље сматрају аутоматски и непријатељима Косова, изјавио је Епископ Рашко-призренски. По благослову Владике, из канцеларије Епархије данас су контактирани међународни представници од којих је тражено да предузму одговрајуће кораке у односу на косовске институције како би се омогућио даљи хуманитарни рад овог француског хуманитарца који није под никаквом кривичном пријавом и чију слободу кретање нико нема право да ограничава. Арно Гујон је иначе француски и европски држављанин, иако има и српско држављанство, и не постоји ниједан правни разлог да му се онемогући слободан улазак на Косово и Метохију и несметан наставак његовог хуманитарног рада.

Арно са својим пријатељима из Француске још од 2004. године активно помаже нашем народу на Косову и Метохији и активно сарађује са Епархијом Рашко-призренском. У знак захвалности на предлог Епископа Теодосија Арноу је додељен и Орден Светог Саве као израз посебне благодарности наше Цркве за његов хуманитарни рад и љубав према нашој Цркви и верном народу.

Изјава Арно Гујона за РТс након што је враћен са административног прелаза Мердаре

ПОГОВОР ЗА ТРЕЋЕ ИЗДАЊЕ КЊИГЕ АРНО ГУЈОНА „СВИ МОЈИ ПУТЕВИ ВОДЕ КА СРБИЈИ“
Ахимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани 2017. год.

Прича о нашем француском брату Арно Гујону дубоко живи у срцу сваког Србина и Српкиње на Косову и Метохији и представља велико охрабрење у времену страдања и неизвесности кроз које пролазимо последњих година. Арно је осетио много више од обичне људске  солидарности за народ који је далеко од његове отаџбине. Он није само разумео невоље и бол српског човека на Косову и Метохији, већ је стално долазећи и посећујући наше светиње, енклаве, села, разговарајући са обичним људима, постепено и самог себе осетио као део нашег народа, који је заузврат и њега прихватио као свог најрођенијег.

Прошло је тринаест година од када је Арно први пут дошао у Србију, непосредно након погрома над нашим народом 2004. године. Дошао је не као знатижељни посетилац, већ као човек који је искрено осетио неправду над немоћним старцима и старицама, женама и децом, не само у време рата, већ и у време међународно гарантованог мира. Са својим братом Бертраном и пријатељима довезао је хуманитарну помоћ да тиме покаже да осећа неправду која се чини, али и да све учини како би је ублажио патње и помогао жртвама погрома. Тада је и први пут посетио манастир Високи Дечани коме се стално враћао и у коме смо га увек са радошћу дочекивали.

Од тада до данас хуманитарна организација коју је сам основао и назвао „Солидарност за Косово“ допремила је педесетак конвоја хуманитарне помоћи и у сарадњи са Епархијом Рашко-призренском реализовала је више значајних пројеката за наш народ. Хумана акција овог младог Француза покренула је многа срца донатора, па се у акцију укључило још више људи из Француске који су желели да овом акцијом солидарности потврде традиционално српско-француско пријатељство које се посебно негује још од Првог светског рата и које српски народ никада није заборавио. О том пријатељству Арно је први пут чуо од свога оца и деде па је својим трудом да помогне Србима у невољи показао да у њему и у свима онима који нам преко њега помажу овде на Косову и Метохији имамо још много пријатеља у Француској. Арноа је посебно потресло страдање хришћанских светиња и одсуство одлучније реакције у званичним политичким круговима на неправду која се некажњено спроводи већ годинама над Србима на Косову и Метохији. Али Арно никада није наступао као политичар, већ је уместо речи, одмах прелазио на дела и спремно је пружао братску руку онима којима је било најтеже. Тиме је показао једну дубоку хришћанску свест и љубав коју је наш народ одмах препознао и коју ће увек умети да цени. Солидарност према Србима на Косову и Метохији везала је још више Арноа за српски народ, тако да је савршено научио да говори српски језик и нашао је у Београду други дом са својом супругом Иваном и кћерком Миленом. Тако је и његов живот постао нераскидиво везан са народом који је у њему препознао истинског пријатеља и свог сународника.

Дечанска братија су у Арноу и младим француским волонтерима који су нас редовно посећивали приликом својих долазака на Косово и Метохију са дивљењем гледали младе људе који су осећали невоље нашег народа као своје сопствене. И они су били покренути оним истим жаром који је Арно са својих 18 година осетио видећи слике цркава у пламену и лица унесрећених људи који су били протерани из својих домова само зато што су православни Срби. Дубоко нас је гануо пример ових младих људи који су не штедећи своје време, ишли од куће до куће прикупљајући прве прилоге, а потом хитали на Косово и Метохију да би стигли до најзабаченијих села и посетили и помогли онима који су били заборављени скоро од свих. То је труд који је тражио велики лични напор, жртву и преданост. Арно је такође прикупио и средства за изградњу нове капије манастира Високи Дечани, и тако себе уписао међу задужбинаре ове светиње и још више се уградио у историју овог манастира и нашег братства.

Са радошћу сам примио вест да ускоро излази треће издање Арноове књиге „Сви моји путеви воде ка Србији“ која описује Арноов животни пут последњих година који је у знаку несебичне помоћи српском народу на Косову и Метохији. Тешко је у неколико редака сабрати наша осећања захвалности и поштовања према овом човеку и његовом раду. Лично се осећам посебно благодарним Богу што сам Арноа и његову кћерку Милену примио у нашу Цркву светим крштењем и што сам обавио чин црквеног венчања њега и супруге Иване. Верујем и знам да ће Св. Краљ Стефан Дечански, који је поред крви Немањића преко своје баке српске краљице Јелене Анжујске носио и француску крв, чврсто чувати под својом молитвеном заштитом Арноа и његову породицу, која је управо пред његовим светим моштима прихватила православну веру и примила прво заједничко причешће. Зато бих завршио овај кратки поговор новом издању књиге мог драгог брата и пријатеља Арноа Гујона молитвом Господу Христу, да Арноу и свима који се уз њега труде на помоћи нашем народу на Косову и Метохији сваким добром на његовом добру узврати!