Инфо-служба СПЦ: Саопштење поводом оптужби бившег протосинђела Симеона Виловског

21. Јул 2010 - 14:57
ОдштампајОдштампај

Изјава рашчињеног протосинђела Симеона Виловског, коју је медијима проследио његов адвокат Бранислав Тапушковић, није ништа друго до памфлет који се пре неколико дана појавио на антицрквеним грчким сајтовима. У њему и сличним текстовима Виловски и његови истомишљеници бесомучно оптужују СПЦ и Србију за практиковање верског и политичког прогона. Србија се у тим текстовима представља као недемократска и тоталитарна држава, а СПЦ се оптужује за „издају Православља“ и спровођење „инквизиције“ против оних који неће да признају папу(!?). Истовремено, са блаћењем личности Његове Светости Патријарха Иринеја и епископата СПЦ Виловски себе промовише за „највећег праведника“ и наводну жртву тих „прогона“. Колико су утемељене ове потпуно апсурдне и безочне тврдње, најбоље се види из горепоменутог текста г. Виловског и речника који користи, али и неистина о наводно празним манастирима, “одласку сто монаха са Косова” и других бесмислица које могу да прођу једино код необавештеног, и на сву срећу, врло ограниченог дела грчке јавности. Односи Грчке Цркве и СПЦ су више него срдачни и непосредни и нико од грчких архијереја није стао у одбрану Виловског као рашчињеног српског свештеномонаха, као што исти нема подршку ниједног епархијског архијереја у СПЦ. Истовремено, односи Грчке и Србије су засновани на дубоком узајамном уважавању два братска народа.

Важно je нагласити да су против бившег протосинђела Симеона Виловског покренута два процеса: црквено-судски поступак пред црквеним судовима и кривични поступак пред Вишим судом у Београду. Реч је о два одвојена и међусобно независна процеса од којих је црквени завршен.

Црквено-судски поступак против Виловског

Црквено-судски поступак против бившег протосинђела Симеона Виловског, који је вођен потпуно независно од кривичног поступка пред државним судом, није заснован само на финансијским малверзацијама, јер та питања представљају само једну од ставки у црквеној оптужници. Црквени суд се уопште није бавио његовим личним и политичким уверењима. У црквено-судском поступку утврђен је и доказима поткрепљен читав низ канонских преступа који се, према канонима Православне Цркве, санкционишу најстрожијим казнама, што је и учињено. Виловски је после коначне пресуде Великог црквеног суда лишен свештеномонашког чина и искључен из Православне Цркве на три године, са надом да ће се до тада покајати и бити примљен у Цркву као лаик.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још у мају 2006. године, на челу са блаженопочившим патријархом Павлом, захтевао да Виловски буде изведен на суд. Надамо се да г. Виловски неће устврдити да је и патријарх Павле са целим Сабором архијерејâ СПЦ спроводио верски и политички прогон против њега. Виловски није искористио право да пошаље писмени одговор на црквену оптужницу која му је уручена у Грчкој. Епархијски суд је стога, у складу са црквеним правилима, закључио да он прихвата кривицу и на основу тога је осуђен на губитак свештено-монашког чина и изопштење из црквене заједнице на три године. Виловски, такође, није искористио ни право да се жали на ову одлуку Великом црквеном суду, који је својом пресудом коначно завршио црквено-судски поступак потврдивши одлуку Епархијског суда. У процесу суђења су потпуно поштована сва црквена правила, а чињенице да се исти и даље представља као црквено лице, па чак и као „архимандрит“, и јавно блати Српску Цркву и народ, говорећи о Србији као држави у којој се људи прогоне због верских и политичких убеђења, само показују морални лик и карактер Виловског, који сопствену Цркву и земљу клевета због неспремности да се суочи са сопственом одговорношћу.

Кривични поступак против Виловског

Против Виловског се води и поступак пред државним судом у Србији и није прилично прејудицирати исход поступка, а самим тим и давати званичне коментаре док је у току истражни поступак. У Епархији рашко-призренској је, после разрешења дужности Преосвећеног епископа Артемија, затечено катастрофално материјално-финансијско стање и око пола милиона евра дуга. Пронађено је много доказа на основу којих се јасно види да је за време претходне епархијске управе отуђен или ненаменски трошен знатан део црквених новчаних фондова. Дужност Цркве, али и српских судова, јесте да дају одговор и Богу и народу где је и како је злоупотребљен новац који су верници и добротвори, често и од своје неимаштине, издвајали за помоћ Косову и Метохији. Виловски је имао и фактичку и формалну моћ у Епархији и самим тим је непосредно одговоран за материјално пословање Епархије и многобројне злоупотребе. Државни суд треба да испита све чињенице са кривично-судског аспекта.

Према постојећим информацијама и деловима транскрипта расправе који су објавили пријатељи г. Виловског на грчким антицрквеним сајтовима, суд у Атини одлучио је да не изврши екстрадицију Виловског јер је епископ Артемије лично посведочио у Атини да је све што је радио Виловски рађено по његовом личном благослову и одобрењу као тадашњег Епископа рашко-призренског и тиме је директно заштитио оптуженог. Истовремено, чињеница да у Грчку из Београда, по свему судећи, није послана сва документација везана за овај случај не значи да је Виловски ослобођен одговорности пред домаћим судовима. Кривични процес се, и према изјави његовог адвоката, наставља, иако оптужени остаје у бекству избегавајући да се суочи са оптужбама, које назива неистинитим, а сâм најбоље зна да ли су неистините или нису.

У закључку, веома је важно разумети да кривични и црквено-канонски поступак не представљају исти процес, као и да је црквено-канонски процес завршен у складу са правилима којима се руководи Православна Црква у свом вишевековном животу.
Да ли ће се, поред већ доказаних и пресуђених црквених преступа, потврдити и кривична одговорност г. Виловског, остаје на државним судовима и тужилаштву, који ће морати да испитају ко је све одговоран за отуђење новчаних средстава у Епархији. Такође није искључено да се прошири број отпужених у случају Виловског уколико истрага покаже да су директно одговорна и друга лица у бившој епархијској управи. Уколико Виловски тврди да није одговоран за кривична дела за која је оптужен, онда се мора се наћи ко је одговоран и ко ће за то кривично одговарати. Нажалост, епископ Артемије је свесни добровољац за ту неславну улогу.

Из свега овога јасно је да није реч ни о каквом, ни верском ни политичком, прогону већ о чињеници да свако мора да се суочи са одговорношћу за своја дела или недела.

Информативна служба СПЦ
Епископ бачки Иринеј с.р.


ДОДАТАК:

Колико рашчињени Дејан Виловски манипулише чињеницама у циљу обмањивања јавности, као што је то више пута и до сада чинио, може се показати у једној опширнијој анализи клевета које је он, нажалост уз помоћ Епископа Артемија, изрекао пред судом у Грчкој против сопствене Цркве, али и државе (чије су финансијске услуге обилато користили у време док су водили Епиархију Рашко-призренску):

Задржимо се само на једном детаљу о „политичком прогону“ у коме Дејан Виловски тврди:

г) Наставак мог кривичног гоњења иако су ме сведочења сведока пред Судом у Београду, укључујући и сведока оптужбе, ослободила од сваке кривице. Сам сведок оптужбе (свештеник Родољуб Чолаковић, 29.4.2010) изјавио је пред Судом да, иако не постоје никакви докази против мене, придружује се продужетку мог кривичног гоњења. И српско Судство је то прихватило!!

Као одговор на ту тврдњу где он каже да је и сам сведок оптужбе изјавио пред судом да иако не постоје никакви докази против њега он се придружује кривичном гоњењу, сам сведок  (Презвитер Мирослав Чолаковић, а не како Виловски тврди Родољуб Чолаковић) наглашава у својој изјави за Епархију Рашко-призренску да је ова тврдња Виловског само делимично тачна и то у делу који се односи на чињеницу да се придружује кривичном гоњењу, а реченица гласи овако: «Ја се придружујем кривичном гоњењу окривљених а у овом тренутку не могу да определим да ли СПЦ истиче имовинско правни захтев према окривљенима».

Ово конкретно значи да он лично сматра да су Виловски и Суботички основано оптужени (будући да се и сам придружује гоњењу) а да у тренутку давања исказа пред судом, на питање судије да ли СПЦ истиче неки одштетни захтев није могао да одговори позитивно јер такав захтев још није био испостављен. Изјава Дејана Виловског је према напред реченом неистинита и заснива се на сасвим погрешном тумачењу изјаве сведока. Интересантна је чињеница на који начин Виловски и форумаши са Ихтуса долазе до званичних судских списа, будући да је један примерак изјаве сведока код њега, а други примерак је предат Синоду?