Прослава ктиторске славе Манастира Бањске

14. новембар 2014.

У манастиру Бањска на Косову и Метохији у уторак 12. новембра свечано је литургијски прослављена ктиторска слава ове древне Светиње, задужбине утемељивача Светог краља Милутина.

Свету Архијерејску Литургију служио је игуман манастира Дубоки поток отац Ромило, уз саслужење братије свете Рашко призренске епархије Српске православне цркве, оца Илариона из Драганца, оца Фотија из Девиних вода.

Достојно величан Свети краљ Милутин – Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Подигао је преко 40 цркава.

Осим оних као што су: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Старом Нагоричану, св. Богородица у Скопљу, манастир Св. Никита у селу Бањани на Скопској Црној гори, манастир Богородице код Кичева, Бањска… био је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, на Св. Гори. Упокојио се у Господу 1320. године.

Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији.

Поред верног народа, мештана, али и оних из Звечана, Косовске Митровице, Лепосавића, Грабовца, Житковца… на Литургији су били и хришћани из централне Србије, из Београда, Ваљева, па и сународника из далеке Аустралије.

Било је верника и намерника и из Македоније… Одговоре на Литургији за певницом су произносили Владимир Симић, члан етно групе Бело платно из Београда, Никола Станчић из Скопља, и Витомир Перић из Гњилана. За време славског ручка, трпезе љубави за све присутне, он је потврдио да је врло добро упознат са стањем живота Срба у Македонији. Све присутне је посебно расположио својим гласом, извођењем старих песмама из Србије и Македоније.

И ту за трпезом – по која реч за локалну телевизију, по нека песма, стих о суровој новонасталој ситуацији, на Космету, али и окружењу… Све тако лагано, као што тече и живот на Космету данас, па и сутра и уочи избора – поновљених…Као да избора уоште и имају ови људи свикнути на свакакве околности, изазове. Нова их зебња сада вреба, како веле, када “тешку битку бију” управо са својом државом која измиче, повлачи се и нестаје са ове свете земље…” Знањем, или незнањем, смишљено или непромишљено, у знању или у не знању време ће само сигурно показати…

Ту се на светим извориштима, заиста дође до уверења у тај живи пламен спремности на живот, на вековном огњишту, уз све реалне и наметнуте препреке, на песму и хумор, на весеље усред муке и недаће, и вредновање човека какав би требало да буде и прилика у којима се данас налази. Радосна слика – велики број деце у Цркви, за причешћем. Дивна слика, видљивог мира, без наметнутог, чак и насилног протоколарног, па и усиљеног “безбедносног” церемонијала и помпе, као у време неких празника када службено наврате с намером људи из актуелне политичке елите – светињи у походе, задужбини у извесно време где је у почетку почивао свети српски краљ Милутин.

Олако се ту заборави и час и време, и поднебље и околности, јер си на Космету равном, и где се човек нађе у чуду, опијен благодаћу, са неуобичајеном сликом. Замишљене погледе разгаљују стихови које певуше појци, па се на то надовежу и остали стидљиви добронамерници. Осети се сва дубина (под)заборављених речи неке песме о суседном старом граду, људима и наравима из наше славне прошлости.

Осећа се потреба, тежња за продуженим дружењем, причом, саветовањем…Извиру потребе да се што више чује и види на Космету.

Тако је и наша група са оцем Данилом игунманом ове свете обитељи, после славе, сишла у град, у Косовску Митровицу. Северни део, пун живота, ма какво време било, ма каква искушења наилазила…

Скромна, но пуна историје канцеларија Фудбалског клуба Трепча. Ту смо с поводом. Управо од ове године руководство клуба узима за крсну славу – св. краља Милутина. Са осетним емоцијама протиче заједничко дружење, молитва, благослов, и размена мишљења, искустава.

Обилазимо цркву светог Димитрија издан града. Узгред регистријемо и понеку срушену кућу Албанаца који су живели у том делу северне Митровице.

Данас их ту нема. На путу према Брђанима осећа се нека напетост нетипична за град, ту на корак, који дише пуним плућим.

Мало је уопште оних који су сматрали да је и та линија раздвајања уопште важна, или је кобна за безбедност те стечене слободе..

.У северном делу Косовске Митровице – билборди. Доминирају они за – бојкот избора.

Тежње да се много тога планираног обиђе оптерећују у смирај дана на измицању.  Уз пут поново исте слике туробне и тешке. Пут у изградњи према Приштини, около са раскпопаним улицама, ограђеним двориштима…

И, потом ново препознавање у Милошеву, на путу за Приштину. Добро познате и усађене слике које не бледе. Куће и окућнице.

Домаћинства која осликавају карактеристичну препознатљивост макар и тог малог и преосталог српског живља.

Нека су дворишта затворена, закључаних капија, а друга, ту у суседству, сасвим отворена.

Куће налик онима у Поморављу. По који шаров чувар, живина у двориштима, дају на око потпуно нереалну идиличну слику тог атара, иако се непрестано пролама бука оближње гломазне грађевинске машинерије са изградње новог пута.

Но, старе недаће и тегобе живота овдашњих Срба “не скидају тешку облачност“. И у тој супротности, стоји један „радни путоказ“.

Тик поред пута, на прилазима селу са још нешто мало преосталих српских мештана, истакнута је табла на српском – Фризерка… Сељани кажу, у Грачаницу се иде по лекове, јер у селу нема апотеке.

Милошево, сада без табли и путоказа на улазу, односно излазу, и са једне и са друге стране. Ниче нова џамија, управо ту надомак српских кућа. На повратку у још једном непланираном сусрету са сељанима употпуњујемо слике и снажне утиске. До нових сусретања.

Милутин Станчић