Транскрипт беседе Митрополита Амфилохија, 28. јуни 2014. године на Газиместану

29. Јун 2014 - 0:45
ОдштампајОдштампај

Транскрипт беседе Митрополита Амфилохија на Газиместану,  Видовдан 2014.год.

 
Од те љубави нема веће, ријеч је Божја Господња, да неко живот свој положи за ближње своје. Ми се налазимо, драга браћо и сестре… налазимо на једном таквом мјесту гдје су витезови четрнајестога вијека на челу са великомучеником косовским Лазаром живот свој положили за вјеру и за отачаство, за правду Божју и за истину Божју.
 
Ово је мјесто са тог разлога свето мјесто.
 
Гледајући данашњим очима оно што се догодило, ако нам очи нису слијепе, видјећемо да је косовска битка била битка против муратовске тираније, против насиља, не само Цара Лазара, него и свих оних који су живјели овдје на овим просторима у то вријеме.
 
Борба против тираније равна свакој таквој борби за правду Божију и за истину, у свим земаљским народима Европе и шире од Европе.
 
Има једна ствар коју заборављамо и ми Срби православни, али заборављају и наша браћа Албанци који су данас заједно овдје са нама на овим кососваким просторима.
 
У тој косовској бици нису само учествовали Срби већ и сви они који су у то вријеме припадали ондашњој држави, и међу њима, нема никакве сумње и историјски се то потврђује да је био и један добар део Албанаца, предака данашњих Албанаца на Косову и Метохији, који су, заједно са великомучеником косовским Лазаром и са Милошем Обилићем бранили своја огњишта, своје достојанство и борили се против насиља и против тираније. Отуда није чудо да има неких историчара албанских који кажу да је Милош Обилић био Албанац.
 
Уопште није битно толико, да ли је био Албанац или је био Србин – битно је да је он био Милош Обилић који је супротставио се и живот свој жртвовао против насиља и против тираније, оно на што је човјек позван и у оно вријеме, и данас и у будућа времена.
 
Али је још нешто битно – подвиг великомученика кососвског Лазара и Милоша Обилића и оних који су заједно са њима живот свој жртвовали за отаџбину, тај подвиг би требао да буде уразумљење нама савременима, потомцима Цара Лазара, Милоша Обилића и потомцима оних Албанаца који су овдје на истом овом мјесту као ондашњи хришћани, припадници ондашње државе Србије – Рашке, који су такође свој живот овдје жртвовали.
 
И после њих био је онај велики витез кога данас Албанци и у Албанији и овдје не без разлога славе као великога свога витеза. То је Скендербег Ђорђе Кастриот. То је онај Ђорђе Кастриот Скендербег за кога пева Петар други Петровић Његош да је Скендербег срца Обилића, ал умрије тужним изгнаником.
 
Борио се… Сви су се борили онда који су овдје живели. И за вријеме великомученика косовскога Лазара и за вријеме Скендербега Ђорђа Кастриота, борили су се управо за правду, за истину, за своје достојанство, за свој народ. То је оно што би да нас требало да нас који овдје живимо и који смо учесници другачијих догађања од оних која су била у оно вријеме.
 
Да нас отријезни… и нас Србе православне на овом светом мјесту, и Албанвце који заједно са нама живе и живјеће као штос у били у прошлим временима да нас отријезни да се вратимо једни другима, да се вратимо једни другима управо преко великомученика кососвског Лазара, Милоша Обилића и Скендербега Ђурђа Кастриота, и преко мати Ангелине, Албанке, треће мајке, као што рече овох дана његова светост наш Патријарх у Тирани при освећењу храма Христовог Васкрсења – треће мајке српског народа… мајка Југовића, мајка Јевросима, и Ангелина од Аријанида албанскога племена. Три мајке има ссрпски народ. И мајка Ангелина, и Скендербег и Милош Обилић и великомученик косовски Лазар, намјесто да нас дијеле, да нас завађају, призвани су и они, а и ми призвани да слиједимо њиховим путем борећи се за правду и за истину као што су се и они борили.
 
Велико знамење које истичем са тог разлога што је овдје овом безумном нашем сукобу савременом данашњем дошло до скрнављења спомена тих људи и тих витезова. Па ево, синоћ и данас открио се, поново се вратио споменик Милошу Обилићу у Грачаници.
 
Неки од ових са стране који су дошли, они су се спасили у том сљепилу које је обујмило све нас овдје и вратили га… ја морам да вам искрено кажем, пошто је стављен у Грачаници, гледам ко ће сад и како ће се односити према Милошу Обилићу. Ако се буду односили наша браћа Албанци на онај безумни начин као што се то догодило у овом нашем помрачењу новијег времена, онда тај споменик неће дуго остати.
 
Али, ако се браћа Албанци, са којима заједно живимо и живјећемо овдје јер је Бог дао довољно и сунца и земље, довољно дао Бог и плодова земаљских да можемо сви да се овдје тиме хранимо, дакле, да се угледамо на претке своје, на Ђурђа Кастриота и Милоша Обилића и великомученика кососвског Лазара и светињу споменика Милошу Обилићу да сачувамо себе ради, своје дјеце ради, своје будућности ради, и кроз то да се вратимо оном заједничком подвигу нашем који је подвиг за слободу против тираније, против насиља ма од куда она долазила и да се кротз ту борбу и тај подвиг заједнички збратимимо љубављу на коју нас је Бог призвао.
 
И да будемо надахнути овом истином коју смо изговорили – да нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје.
 
У то име нека је благословен овај дан, и нека би будућност овог народа и нашег и албанског и других који овде живе био у знаку великомученика косовског Лазара, Милоша Обилића, у знаку Ђорђа Кастриота Скендербега и свих оних који су живот свој положили за ближње своје. Амин, Боже дај.