Игуман дечански у Требињу: Удаљујемо се од Бога сваки пут када покажемо непраштање према другоме

У једанаесту недељу по Духовима, Високопреосвећени Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски г. Димитрије служио је Свету литургију у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Високопреосвећеном Владици саслуживали су игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава и свештеници Саборног храма, у молитвеном присусутву верног народа.

На прочитано јеванђелско зачало беседио је игуман дечански о. Сава који је истакао да Господ народу, који га је окруживао, говори једноставно, користећи примере из свакодневнога живота. По његовим речима у овој причи видимо колика је била милостивост цара који је своме дужнику опростио велику суму новца када је он показао смирење и замолио за опроштај. Међутим, када је тај исти човјек, коме је опроштено, дошао у ситуацију да сам треба да опрости ономе који му је био дужан скоро безначајну суму новца (око сто дневница), он је показао немилостивост и није му опростио:

„Зато би препуштен ономе што је изабрао – својој немилостивости и удаљењу од Божије љубави и пуноће. Наравно, ова прича није прича о новцу, није прича само о ономе са чим се свакодневно суочавамо у животу. Она је вишеслојна и открива неизмерну љубав Божију, јер Бог, сам Спаситељ нама је много тога опростио и много тога нам даје. То није само праштање као промјена Његове љутње или Његовог гнева, јер Господ не осећа према нама гнев, не осећа љутњу – то је начин како ми доживљавамо своје удаљење од Бога и то тумачимо да је Бог љут на нас, да нас је Бог оставио. Међутим, Бог по својој неизмерној љубави све обасјава као сунце и даје потпуно безусловно своју љубав и то је тај огроман дуг који ми никада не можемо да исплатимо“, поручио је игуман дечански о. Сава.

Подсетивши на дуг који је Господ опростио овом човеку неизмерно већи од дуга који он није хтио да опрости, игуман је нагласио да Бог не даје од свога сувишка, већ нам даје васцело своје биће својим божанским енергијама, изливањем целога себе и давањем на крају и себе на распеће, да би потврдио ту своју неизмерну љубав.

„Међутим, човек није одговорио, врло често као што ми не одговарамо на милосрђе Божије и на љубав Божију, већ се удаљујемо од Бога. Удаљујемо се од Бога тако што тражимо поистовећење са нашим индивидуалистичким начином постојања, гдје постојимо сами за себе, а не у заједници са Богом, у заједници са другима у организму Божијем, у телу Христовом, у коме је Бог благоизволео пре постанка да све држи у тој заједници. Да све држи у тој радионици спасења, да би све сјединио са собом и све учинио причасним неизмерном милошћу и добротом својом. Људи су се удаљавали од Бога, и удаљујемо се свакодневно сваки пут када изаберемо немилостивост. Сваки пут када покажемо непраштање према другоме, према ономе ко је према нама нешто дужан, када то не урадимо показујемо да не схватамо ни ту љубав Божију, нити смо је примили у своје срце. Зато је ово прича о онима који примају неизмерно од Бога, неизмерну љубав и доброту, али на њу не узвраћају зато што је нису познали – зато што нису познали Онога који је сам извор љубави и доброте.“

Након отпуста, сабраном народу обратио се Владика Димитрије, рекавши да молећи се молитвом Оче наш, људи себе за пример Богу постављају, говорећи “какви смо ми према другима, такав ти буди према нама”. То је велика одговорност коју људи узимају на себе, али велика је љубав Божија и нема живота мимо Бога живога. Бог, немајући ништа више да подари људима, дао им је самога Себе, а у Њему је живот, истина, правда, праштање, светлост – све се садржи у Њему.

Владика Димитрије захвалио је игуману на посети, љубави и благословима Светога Стефана Дечанског чије се мошти чувају у манастиру Високи Дечани.

Извор: Епархија ЗХиП