Јавни позив на рушење Храма Христа Спаса у Приштини представља говор мржње и претњу верској слободи

Саопштење Епархије рашко-призренске

3. децембар 2025. године
Грачаница- Призрен

Епархија рашко-призренска изражава своју најдубљу забринутост и снажно осуђује најновију јавну изјаве косовско албанског адвоката Томе Гашија, који је отворено позвао на рушење Храма Христа Спаса у Приштини. У својој јавној објави на фејсбуку, господин Гаши је навео да храм „мора бити срушен“, да се налази „на туђем земљишту“ и да је наводно подигнут у време „окупације“, додајући да је, по његовом мишљењу, недопустиво што та грађевина стоји већ двадесет шест година после рата и седамнаест година након једностраног проглашења независности.

Оваква изјава није само мишљење о урбанистичком уређењу. Она представља директан позив на уништавање верског објекта и, као таква, тешки облик говора мржње и подстицања нетрпељивости против СПЦ као историјске верске заједнице и њеног духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији.

Храм Христа Спаса у центру Приштине је саборни храм Српске Православне Цркве, чија је изградња започета деведесетих година прошлог века и прекинута оружаним сукобом 1999. године. Од тада је ова светиња постала један од најчешће нападаних верских објеката у Европи. Непосредно након рата покушано је њено рушење експлозивом, што, срећом, није успело. Потом је храм у више наврата паљен, скрнављен, исписиван графитима и злоупотребљаван као јавни тоалет или место за снимање непримерених музичких спотова. Богослужења су више пута била забрањивана или опструисана од стране власти, а свештенство и верници су у бројним приликама спречавани да слободно служе Свету Литургију, чак и на велике празнике и упркос постојећој пастирској потреби.

Епархија је у својим ранијим саопштењима већ истицала да су Храм Христа Спаса и земљиште на коме се налази уредно уписани као власништво Српске Православне Цркве у катастарским и земљишним књигама на Косову и Метохији. Не постоји ниједна правоснажна судска одлука којом би се поништила имовинска права Цркве, нити одлука која би храм прогласила нелегалном грађевином. Напротив, постоје судске одлуке које препознају Српску Православну Цркву као законитог корисника овог простора до окончања свих поступака. У том светлу, тврдња да се храм налази „на туђем земљишту“ није само неистинита већ и опасна, јер служи моралном оправдавању позива на рушење и тиме легитимише идеју да се једној верској заједници може ускратити право на богослужење путем физичког уништења њене светиње.

Позив господина Гашија на рушење храма није изолован случај и изузетак већ израз атмосфере етничке нетрепељивости која постоји у делу косовске јавности и многим медијима. Током претходних година поједине јавне личности, укључујући и поједине историчаре и коментаторе, јавно су заговарале рушење Храма Христа Спаса или његову „пренамену“, представљајући га као „насилни“ или „нелегитимни“ објекат и оспоравајући му својство богослужбеног простора. Ови поновљени јавни позиви били су праћени и охрабривани конкретним нападима, скрнављењима и институционалним опструкцијама. Најновија изјава господина Гашија стога представља даљу радикализацију дуготрајног наратива којим се негира легитимност присуства Српске Православне Цркве у самом центру Приштине.

Овакав образац јавног говора у потпуности потврђује налазе најновијег извештаја о праћењу говора мржње у медијском простору на Косову и Метохији за период април–јун 2025. године, који је израдило Удружење новинара Косова уз подршку УН. Тај извештај документује да се етнички и верски обојена реторика у албанским и српским медијима редовно користи ради нормализације искључивих наратива, демонизације заједница и представљања појединих група као сметње „већинским интересима“. Указује се да, иако су директни позиви на насиље релативно ретки, емоционално набијен језик, историјска генерализација и оптужбе усмерене ка етничком и верском идентитету имају широко распрострањен и разоран утицај на демократски дијалог и друштвену кохезију. Извештај посебно издваја категорије „негативних радњи“, „искључиве реторике“ и „демонизације или дехуманизације“, као облике говора који превазилазе легитимну критику и за циљ имају да једну заједницу прикажу као нелегитимну и непожељну у јавном простору.

Захтев господина Гашија да освећени православни храм у изградњи „мора бити срушен“, уз тврдњу да је он наводни производ „окупације“ и да после „ослобођења“ нема право да опстане, представља школски пример такве искључиве реторике. Такав говор шаље поруку да, по тој логици, у Приштини заправо нема места за видљиви симбол постојања српске православне заједнице, те да само постојање овог храма представља „неправду“ која мора бити „исправљена“ његовим уклањањем. У осетљивом постконфликтном контексту Косова и Метохије, где је од 1999. године уништено или оштећено више од 150 српских православних цркава и манастира и где су десетине хиљада Срба протеране из својих домова, овакви позиви не могу се посматрати као безазлена реторика и игнорисати. Напротив, они директно доприносе клими у којој су нови напади на верске објекте све извеснији и све лакше „оправдани“.

Са становишта међународних стандарда људских права, овакве изјаве су у отвореној супротности са основним гаранцијама слободе вероисповести, заштите културне баштине и начела недискриминације.

Европска конвенција о људским правима, Оквирна конвенција за заштиту националних мањина и инструменти УНЕСКО о очувању културног наслеђа обавезују политичке власти да штите верске објекте и да не толеришу било какво подстицање које може довести до њиховог уништења. И сам правни и институционални оквир на Косову, укључујући надлежности Омбудсмана, Независне комисије за медије, Савета за штампу Косова и Канцеларије за добро управљање, формално је успостављен са циљем спречавања говора мржње и заштите људских права. Ипак, поновљени јавни позиви на рушење Храма Христа Спаса, сада изречени и од стране једног јавно ангажованог правника, показују колико је јаз између нормативних обавеза и стварне праксе и даље дубок.

Епархија рашко-призренска стога упућује снажан апел институцијама на Косову, професионалним адвокатским удружењима, организацијама цивилног друштва и међународној заједници да се недвосмислено и одговорно огласе поводом овог најновијег вида говора мржње. Ћутање пред оваквим изјавама било би схваћено као прећутно одобравање и додатно би угрозило не само Храм Христа Спаса већ и сам принцип да све верске заједнице на Косову и Метохији имају право на једнаку заштиту, поштовање и безбедност.

Епархија рашко-призренска истиче да Храм Христа Спаса у Приштини, као уредно уписано власништво и освећено богослужбено место Српске Православне Цркве, мора бити заштићен од сваког покушаја рушења или одузимања, те да верске слободе њеног свештенства и верног народа, као и очување целокупног српског православног наслеђа на Косову и Метохији, морају бити недвосмислено и делотворно гарантовани у праву и пракси.