НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЈЕ ЖИВОТ У ТАЈНИ РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА

Божићни интервју Митрополита Теодосија за “Јединство”

Снага у тешким временима се не рађа из људске самоуверености, нити из ослањања на пролазне овосветске вредности, него из вере да је Христос победио смрт и да ниједна неправда не траје довека. Божић нас учи смирењу Бога који постаје човек да би нас учинио причасницима божанске славе, а Васкрс нам открива победу над смрћу. Када у човеку нема љубави, саосећања и разумевања, онда ни највећа спољашња удобност не може испунити празнину, јер срце је створено за заједницу са Богом и са ближњима, а хришћанин је позван да говори тако да његова реч буде нова стварност, сведочанство љубави и истине, без лицемерја, али и без суровости – беседио је Његово Високопреосвештенство митрополит рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије.

На челу је eпархије која је од Косовског боја па надаље мета страдања, којом пролазе каравани и газе туђинске војничке чизме. Својим животом, речима и делима сви осећају његову пастирску бригу. Размишља из перспективе целог Божијег народа, оставља снажне трагове у овим тешким временима када је важан глас истине, мира и верности Јеванђељу. Чврсто укорењен у вери, дели живот са малим људима и њиховим проблемима, доноси им наду и духовну утеху, учи нас како веровати Богу без задршке, како чувати речи у срцу и како остати достојан и под крстом који носимо. Он је Митрополит рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, а у сусрет Божићу беседио је за „Јединство”.

Ваше Високопреосвештенство, можете ли нам рећи како сте осетили Христов позив да служите Српској православној цркви и људима желећи им помоћи у ходу путем спасења?

Христов позив је тихи призив који се човеку у срцу пројављује кроз молитву, богослужење и послушање Цркви. Када човек искрено уђе у живот Цркве, он постепено почиње да разуме да није превасходно он тај који је изабрао службу, него да га Господ, по Својој благодати, позива да служи Њему, Цркви и ближњима. На нама је само да у богодарованој слободи прихватимо ту божанску љубав која нам се изобилно даје. Тај позив је, у суштини, позив да се живи Јеванђељем, да се носи крст, да се учи љубави и трпљењу, и да се све што нам је поверено – људи, страдања, радости, искушења, принесе Богу као молитва. А служба у Цркви пре свега је стално молитвено усхођење ка Христу у заједници, у Телу Христовом, где се човек учи да своју вољу усклади са вољом Божијом и да у свему тражи Царство Божије, које почиње сада и овде, у срцу човека.

Рат, прогони, киднаповања и уништавање светиња незаобилазна је тема када је реч о Вашој служби на Косову и Метохији. Где налазите снагу у свим овим тешким годинама и јесте ли икад размишљали да напустите седиште своје епархије и потражите сигурније место?

Снага у тешким временима се не рађа из људске самоуверености, нити из ослањања на пролазне овосветске вредности, него из вере да је Христос победио смрт и да ниједна неправда не траје довека. Управо зато архијерејска служба на Косову и Метохији јесте извесна привилегија, стални живот у тајни распећа и васкрсења, јер овде човек врло конкретно осећа да је све земаљско пролазно и да се лако мења, али да оно што је Христово остаје вечно и непоколебиво. Када се служи Литургија у нашим светињама, човек се подсећа да је Црква ,,Нојева” лађа спасења и да је најсигурније бити у тој лађи, у заједници Христовој. Зато је устрајност на месту где смо позвани да служимо, питање верности Богу, Цркви и нашим светињама. Свако од нас би, по човечјој логици, можда пожелео да тренутно избегне опасност, али хришћанин зна да се не спасавамо бекством од крста и страдања, него верношћу Христу у месту на које нас је призвао и поставио. И зато, уз молитву Богу и труд да се чини оно што је до нас, остајемо са народом, са монаштвом и свештенством, чувајући наше светиње и живећи у нади да Бог увек има последњу реч.

У којој мери Црква може помоћи да као народ више примењујемо дух заједништва, међусобно се помажемо и имамо осетљивост према сиромашним, маргинализованим и рањивим?

Црква може највише да помогне људима онда када се не остане само на речима, него када се у парохијском и манастирском животу поново оживи дух заједнице, као што су људи некада живели, повезани, помажући једни другима и носећи бремена ближњих. Дух себичности и индивидуализма разара и човека и породицу, јер човек као индивидуалац остаје недовршен, увек гладан остварења, потврде и увек је у страху. Насупрот томе, евхаристијски живот нас учи да у Царство Божије не улазимо као изоловани појединци, него као Црква, међусобно повезани љубављу. Зато је брига за сиромашне, болесне, старе и маргинализоване нека врста провере да ли у нама живи Дух Свети, јер ко осећа невољу ближњега, у њему се пројављује Божија љубав. Црква ту треба да буде учитељица и да сабира, да показује милосрђе, али и да васпитава савест, да нико у заједници не остане непримећен и напуштен.

Људи су често усмерени на видљиве земаљске и материјалне ствари. Може ли нас то испунити до краја и донети срећу, ако нема у нашим животима љубави, саосећања и разумевања?

Видљиве, земаљске и материјалне ствари саме по себи нису лоше и нису зло, али постају замка онда када заузму место Бога у срцу човека. Потрошачки дух обећава радост, а рађа незадовољство, јер човек покушава да материјалним добрима победи пролазност и страх од смрти, а то није могуће. Истинска радост и мир, које Христос даје, не зависе суштински од спољашњих околности, него од унутрашњег односа према Богу, од одрицања, од самољубиве везаности за пролазно. Зато и Господ каже да не можемо истовремено служити Богу и мамону. Када у човеку нема љубави, саосећања и разумевања, онда ни највећа спољашња удобност не може испунити празнину, јер срце је створено за заједницу са Богом и са ближњима. Радост о којој говори Христос није психолошко расположење, него мир Божији који се рађа из смирења, кротости и благодарења.

Иако СПЦ кроз своје вековно деловање улива сигурност и уточиште народу, све чешће се суочава са приговорима да превише инсистира на очувању српског идентитета и породичних вредности, непријатно сугеришући јој да буде затворена међу својим зидовима и да се не меша у живот народа, односно, својих верника?

Црква није позвана да буде затворена у зидовима, јер наша вера није нека лична, приватна религија, него Тело Христово које живи кроз верни народ. Када Црква говори о очувању идентитета и породичних вредности, она не брани неку идеологију, него брани вредности у којима човек може да остане човек, личност способна за љубав, жртву и заједницу. Ако изгубимо хришћански етос, онда ћемо можда задржати неке спољашње ознаке припадности, али ћемо унутра постати безоблични, утопљени у дух времена који све релативизује и све своди на интерес. Црква се, дакле, не меша у живот народа као политички чинилац, него као духовна мајка подсећа да без Бога нема истинске слободе, и да је породична заједница школа љубави и одговорности. А тамо где се врши притисак да Црква ућути, често се у позадини крије план и жеља да човек остане без духовног оријентира и да постане лак плен страсти, страхова и манипулација.

Како ослободити младог човека од нездравих, себичних, елитистичких амбиција и изградити свест код деце и младих да је скромност духовна моћ којом постижу сопствено достојанство и успостављају баријеру пороцима, насиљу и дефетизму?

Младог човека не ослобађамо од нездравих амбиција тако што ћемо га само укорити, него тако што ћемо му понудити и показати лепоту смирења као духовне снаге. Скромност није слабост, него унутрашња слобода од потребе да се човек доказује пред другима, да буде изнад других, да буде први по сваку цену. Онај ко се учи смирењу стиче достојанство које не зависи од признања и аплауза других људи, и тиме се природно чувамо од насиља, порока и дефетизма. То се гради од малена, у породици, у парохији, у живом искуству Литургије, где дете види да је највећа величина, служити Богу и ближњима. Ако млад човек схвати да је Христос, Цар славе, дошао у смирењу, да служи а не да Му служе, онда ће разумети да је елитизам лажна величина, а да се истинско достојанство рађа из жртвене љубави.

Ако свештеник у светом храму проповеда верницима да као народ назадујемо бројчано, духовно и морално, може ли се то схватити као обесхрабрујућа оптужница или дијагноза из љубави и позив на буђење?

Кад свештеник говори да као народ назадујемо бројчано, духовно и морално, то може да звучи као оптужница само онда када је изговорено без љубави, са огорчењем и без наде. Али ако је то реч изговорена из пастирске одговорности, онда је то дијагноза која лечи, јер Црква не говори да би понизила човека, него да би га пробудила. Господ нас не позива на очајање, него на покајање, а покајање није самопорицање, него промена ума, повратак Богу и повратак једни другима. Свако трезвено сагледавање наших слабости треба да буде праћено и подсећањем да је Бог милостив и да увек постоји пут покајања, ако се одрекнемо гордости и ако почнемо делатно да живимо веру, не само речима.

Сведоци смо да медији и друштвене мреже стварају површне, често лажне слике успеха и идентитета, постичући завист и несигурност на дигиталним платформама, док права људска особина остаје непозната и запостављена. Како се носити са виртуелним светом на који су посебно осетљива деца и млади?

Виртуелни свет је посебно опасан онда када се доживљава као стварнији од стварности и када почне да обликује идентитет детета кроз лажне слике успеха и лепоте. Ту се рађа завист, несигурност и унутрашња подељеност, јер човек упоређује свој стварни живот са туђим улепшаним представама. Зато је потребно да деца и млади развијају трезвеност, умереност и духовне критеријуме. Није решење само у забранама, него у васпитању срца, да се млади науче да је њихова вредност у томе што смо створени да будемо храм Бога живога, а не профили на интернету који траже потврду. Када човек живи молитвено и литургијски, он постепено стиче унутрашњу сабраност, па га виртуелна бука мање повлачи. Родитељи и пастири треба да помогну да се у породици и заједници створи топлина односа, јер где има истинске љубави и разговора, ту свака дигитална илузија губи моћ.

Да ли ће нас Бог казнити за овоземаљске грехове, уколико се искрено покајемо и наставимо живот правим путем и постоје ли случајеви када околности ублажавају моралну одговорност и негативни суд поједине особе?

Бог не жели смрт грешника, него да се обрати и жив буде. Казна у хришћанском смислу није Божија освета, него последица удаљавања од Бога, духовна тама која настаје када човек упорно затвара своје срце за Бога и за ближње. Ако се човек искрено покаје и почне да живи трезвеним и врлинским животом, онда се отвара за милосрђе Божије, јер покајање је управо повратак у заједницу. Наравно, постоје околности које ублажавају моралну одговорност, јер Бог не суди механички, него познаје срце, зна болове, зна страхове, зна притиске, зна оно што човек носи из детињства и из средине. Зато Црква истовремено говори о озбиљности греха и о бескрајном милосрђу Божијем, позивајући човека да не оправдава зло, али ни да не очајава, него да у смирењу тражи излаз, опроштај и исцељење.

 Речи могу да нам измаме осмех и да нас усреће, али и да нам натерају сузе на очи, обележе живот па чак и отерају у смрт уколико их изговарамо непромишљено да бисмо повредили друге. Да ли као људи заборављамо моћ речи и Божје речи садржане у Светом писму?

Ми често заборављамо да реч није само остварени звук, него сила која или подиже или руши. Реч може да буде лек, али и отров. Зато нас је Господ опоменуо да ћемо за сваку празну и злу реч одговарати, јер реч открива шта је у срцу. Када човек престане да чита Свето Писмо и да се храни речју Божијом, онда му говор постаје празан, непромишљен, груб, и често испуњен осудом. А хришћанин је позван да говори тако да његова реч буде нова стварност, сведочанство љубави и истине, без лицемерја, али и без суровости. Ако бисмо више слушали речи Јеванђеља, онда бисмо и у својим речима имали више трезвености, више смирења и више одговорности, јер Божија реч нас учи да у другом човеку гледамо лик Божји.

Можемо ли проучавањем историје и погледом уназад препознати божје деловање, али и последице погрешних људских одлука и занемаривање Бога?

Проучавање историје може бити духовно корисно ако не постане само изучавање и набрајање догађаја, него ако нас то води ка разумевању да свака људска одлука има последице. Када се народ удаљава од Бога, најпре се појављује расуло унутра, поделе, мржња, неправда, и онда долазе и спољашње невоље. Али историја такође сведочи да Бог не напушта верни народ, и да у најтежим временима подиже људе вере, мученике и исповеднике, који својим животом показују да је Царство Божије јаче од пролазних царстава овога света. Косово и Метохија је управо наш заветни простор где се историја непрестано живи и стално позива на верност Богу, јер овде су светиње и страдања постали живо памћење које нас учи шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо.

Чују ли данас моћници и господари света речи Божије: „Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати?

Јеванђелске речи „Блажени миротворци” нису политички слоган, него су Божји суд над сваком силом која мисли да се мир гради на неправди и насиљу. Моћници овога света често чују само оно што им одговара, али речи Божије остају као опомена и као критеријум. Миротворство није слабост, него духовна храброст да се не одговори злом на зло и да се истина брани без мржње. Где год се унижава човек и где се гази право, тамо не може бити истинског мира. Зато Црква непрестано подсећа да је мир могућ „међу људима добре воље”, то јест тамо где постоји спремност да се други поштује као човек и да се одустане од логике наметања и понижења.

У данашњим изазовима са којима су Срби на Косову и Метохији суочени, како на верском тако и на секуларном нивоу, многи становници Епархије рашко-призренске налазе се у тешкоћама и неправедно оптужени. Како епархија може помоћи људима да поново пронађу радост и наду у свом животу?

Наша епархија чини и помаже пре свега тиме што остаје са својим народом, што не напушта светиње, што служи, теши, усмерава и сабира. Када су људи неправедно оптужени или када живе у страху и беспомоћности, њима је најпотребније да осете да нису сами, остављени и да њихова мука није невидљива. Помоћ је и духовна и конкретна: молитва, савет, посредовање код међународних представника, где је могуће, добротворни рад, подршка породицама, али и јасно сведочење да неправда није нормално стање и да се мора назвати правим именом. Истовремено, Црква чува човека од очајања тиме што га враћа Христу и подсећа да је наш живот више од ових пролазних околности, да постоји вечни смисао који нико не може одузети. И зато, и поред свих тешкоћа, позив је да останемо и опстанемо на својим огњиштима, верујући у Божију промисао и његово обећање да никада неће оставити оне који иду за Њим.

Због дискриминације и кршења људских права на дневном нивоу, одлазак Срба са КиМ је велики изазов, а тенденција одласка је и даље присутна. Имамо ли право да одустанемо због примера наших верних предака, који су, упркос свему, и још тежим искушењима успевали остати верни Христу и постојбини?

Нико не може осуђивати онога ко, из немоћи или страха, тражи сигурније место, јер сваки човек носи свој крст и бригу о својим ближњима. Али као народ, немамо право да заборавимо пример верних предака који су у много тежим искушењима остајали верни Христу и својој постојбини, из дубоке вере и свести да смо позвани да живимо као своји на своме. Одрицање од светиња и од заједнице није само промена адресе становања, него духовна рана која се тешко лечи, посебно уколико туђинима продајемо наслеђену имовину, чиме директно угрожавамо своје ближње и комшије који желе да опстану у својим домовима. Зато је потребно да се у нама обнавља дух благодарности и одговорности, да се помажемо међусобно и да се трудимо да створимо услове да људи могу да остану. При томе, нада није у људској сили, него у Богу, уз чврсто уверење да ниједна неправда не траје довека.

Да ли у довољној мери сведочимо, кроз своје животе и дело, рођење и васкрсење Исуса Христа, уколико ове празнике све више лишавамо духовности и претварамо у прилику за куповину и забаву?

Ако Божић сведемо на куповину и забаву, онда губимо оно што је суштина, а суштина је да се срце припреми да у себе прими Богомладенца Христа. Празник није представа, него живи сусрет. Божић нас учи смирењу Бога који постаје човек да би нас учинио причасницима божанске славе, а Васкрс нам открива победу над смрћу. Сваки празник има своје значење. Ако то не сведочимо својим животом, ако не преображавамо односе у породици, ако не праштамо, ако не помажемо ближњима, онда празници постају излишни и празни. Зато Црква увек позива да празнични дани буду круна поста, молитве, исповести и причешћа, јер без тога нема истинске радости. Када човек принесе Богу дарове срца, веру, чистоту, молитву, онда празник постаје жив и преображавајући, и за њега и за његове најмилије.

Рада Комазец