Црква Христа Спаситеља у Приштини – позивање на кршење верских права СПЦ се наставља

Адвокат Александар Радовановић

Главни правни саветник Епархије рашко-призренске

 

У недавно објављеном тексту Гуракуча Кучија из Института за студије хибридног ратовања „ОКТОПУС” „Шовинизам иза религије – случај цркве у дворишту приштинског Универзитета„од 3. априла 2025. изнесен је низ запаљивих и флагрантно нетачних тврдњи у вези са Саборном црквом Христа Спаситеља Српске православне цркве у Приштини. Г. Кучи је у поменутом тексту провокативно и неистинито приказао ову цркву као идеолошко средство етничке доминације, а не као легитимни верски објекат. На тај начин, г. Кучи је методама које се користе у хибридном ратовању Србе протеране из Приштине означио као окупаторе и агресоре, а кршиоце верских и људских права који би да униште верски објекат, и преко њега сваки траг постојања Срба у Приштини, као наводне жртве. Треба имати у виду да је поменути аутор таргетирао Српску православну цркву и раније, оптужујући је за скривање оружја (што је својевремено демантовао КФОР). Услед хибридног приступа проблематици и скривањем отворено шовинистичких ставова под плаштом правног и научног приступа, потребно је на кратко се осврнути на текст, како би и последња сумња у праву намеру текста, и отворени анимозитет аутора према СПЦ, нестала. Тиме ће се текст показати као оно што у суштини јесте – још један у низу текстова уперених против СПЦ и њене верске и културне баштине, којима се додатно распирује мржња и делегитимизује и само постојање СПЦ на овим просторима, а учињени и некажњени злочини се покушавају сакрити.

Саборна црква Христа Спаситеља изграђена је почетком деведесетих година прошлог века, након петиције великог броја православних верника који нису имали саборну цркву. Претходно је градња цркве започета пре Другог светског рата, али је започета црква демолирана у току рата, а земљиште одузето. Дакле, ради се о потреби православних верника која је постојала још пре Другог светског рата, али услед нацистичког насиља, а затим и комунистичке репресије, није могла бити изграђена.

Градња садашње цркве је започета, не од стране Милошевићевог режима, већ од стране тадашњег епископа рашко-призренског, потоњег патријарха Павла, у време када је у Приштини живело око 40.000 Срба. Грађевинске дозволе и локација су обезбеђени у складу са законским нормама тога времена. Оправдано верујемо да је ова црква један од ретких објеката на Косову који је прошао све законске процедуре, и чије су дозволе и власништво над земљом неупитни, и пре и после рата (што ју је, уосталом, и сачувало од бројних напада). Означавање овог освећеног верског места као „шовинистичког” или „инструмента окупације” представља грубо искривљавање његове стварне верске намене и подрива темељне слободе вероисповести гарантоване како међународним конвенцијама тако и косовским законима који регулишу слободу вероисповести.

Иако је, услед ратних сукоба и послератних збивања, остала недовршена, Саборна црква Христа Спаситеља представља освећени верски објекат који је важан за Српску православну цркву. Супротно приказу г. Кучија, ова црква није ни једина ни несразмерно велика у односу на друге верске објекте у Приштини. У овом граду се налазе и неупоредиво већа католичка катедрала, а у изградњи је и огромна централна џамија, што указује на могућност мултиконфесионалне природе града, у коме православна заједница с правом очекује равноправан третман и заштиту својих верских објеката.

Иако цео текст господина Кучија почива на премиси да је у граду без Срба такав објекат непотребан и по њему обележје „српске окупације и доминације“, господин Кучи би, у име интелектуалног поштења, требало и да нагласи да Срба у Приштини готово да нема због послератног прогона и отвореног и некажњеног насиља над њима, као и због спречавања њиховог повратка. У таквим околностима, ова црква стоји и као споменик репресији над 40.000 људи, чију је судбину пратила и сама црква. Њено нестајање би било и брисање сећања ужасан злочин над 40.000 протераних Приштеваца, што је можда и била намера оваквих бројних покушаја након рата.

Важно је нагласити да је до сада више пута потврђено да је црква у потпуности легално грађена, на земљишту чији је власник. Косовске власти су након рата више пута покушале да то оспоре, али без успеха. Последњи такав покушај се завршио 2017. године, када је захтев Универзитета одбачен. Након таквог неуспеха, покренут је још један судски процес, у ком се већ неколико година не доносе одређене процедуралне одлуке. Међутим, покренути судски поступци и даље не значе да постоји било шта спорно са нашом црквом. Поступке може да покрене било ко, али стање на терену може да се промени тек након правоснажне судске пресуде.

Позивање г. Кучија на четврту женевску конвенцију и Хашку конвенцију као доказ наводне илегалности изградње цркве представља  потпуно погрешно тумачење ових правних инструмената и поновни покушај увлачење цркве у политику. У име цркве није одузето било шта од било кога, нити је црква Христа Спаситеља прављена да служи војним циљевима, и ту се свака прича са наводним везивањем за међународно право у тексту завршава.

Ако имамо на уму да је црква изграђена након жеље становника Приштине православне вероисповести, који су у Приштини живели стотинама година, виде се праве намере писца текста, замаскиране позивањем на међународно право. Писац текста своје бивше суграђане, који су након рата протерани из Приштине, у овом тексту обележава као окупаторе, а верски објекат, који је и поред бројних покушаја остао као споменик злочину над његовим суграђанима, обележава као политичко – војни објекат, који би требало уклонити како не би остао ни најмањи траг тог ужасног злочина.

Осим тога, тврдње г. Кучија значајно игноришу бројна и документована кршења верских слобода и имовинских права српске православне заједнице од стране косовских институција. Косовске власти су у више наврата спречавале одржавање верских служби у Саборној цркви Христа Спаситеља, грубо кршећи како међународне норме о верским слободама, тако и обавезе преузете у оквиру Анекса V Ахтисаријевог плана, којим се експлицитно гарантује слобода вероисповести и право СПЦ-а на имовину. Ови случајеви су навођени у извештајима о верским слободама америчког Стејт департмента и другим међународним извештајима о верским слободама на Косову, и као такви су неупитни за цео цивилизовани свет.

Лица која су се раније бавила овом темом, на сличан начин, имала су идеје да се црква просто одузме од Српске Православне цркве и претвори у музеј. У мају 2022. и 2023. године, косовске власти су без правног основа забраниле Епархији рашко-призренској да одржи богослужења поводом празника Вазнесења. Свака од ових забрана спроведена је без било какве писане одлуке и уз позивање на нејасне безбедносне разлоге. Ове системске забране представљају озбиљно кршење фундаменталних верских права, као што су право на слободу окупљања и богослужења, који су камен темељац међународних норми о верским слободама у демократском свету.

Ситуацију додатно отежавају бројни напади и злоупотребе којима је црква била изложена током година. Након рата 1999. године, супротно наводима из текста, забележено је неколико оружаних напада на цркву, а спречен је и покушај минирања. Када се није успело са физичким уништењем верског објекта, наша црква је потом претворена у јавну депонију и тоалет. Након настојања СПЦ да се црква очисти и заштити, уследиле су политичке демонстрације и додатно скрнављење објекта графитима и снимање скаредног спота, што је директан показатељ непоштовања и непријатељства према српској заједници али и хришћанској традицији. Одсуство адекватне реакције косовских власти на овакве инциденте доприноси атмосфери нетолеранције и сталних притисака, и стога је питање ове цркве и те како легитимна тема за статус верских слобода на Косову.

У марту 2025. године, телевизија КОХА пренела је дијалог двојице професора, косовских Албанаца, где је отворено изнет став да је црква Христа Спаса требало да буде уништена после рата. Оваква запаљива реторика не само да распирује међунационалну нетрпељивост, већ и угрожава заједнички живот свих грађана. Ниједан од нивоа власти, или било ко из интелектуалне јавности, по обичају, нису реаговали на овакве провокације. Ово јача забринутост српске заједнице због додатног маргинализовања, брисања културног наслеђа, историјског ревизионизма и коначног претварања Косова у етничку албанску државу.

Оваква разматрања на ТВ КОХА, као и текст господина Кучија, национализам и нетолеранцију за било шта што није албанско покушавају да увију у квазинаучне и квазиправне расправе, због чега су још опаснији од отворене мржње коју СПЦ трпи годинама. Институт господина Кучија покушава да се наметне као организација која се бори против метода хибридног ратовања, док исте методе против којих се наводно бори примењује против верске установе која је и иначе под сталним притисцима албанских националиста и екстремиста. Да будемо и потпуно прецизни: проглашавање Српске Православне цркве, у ситуацији у којој је стално изложена нападима, претњама и ускраћивању права, за наводног агресора, управо представља методе хибридног ратовања, које гледамо по целом свету.

Посебно је проблематично истицање ОВК као тобожњег заштитника српске православне духовне баштине. Историјске чињенице, бројне фотографије и међународни извештаји јасно показују да је овакав став далеко од сваке стварности. Српске православне цркве су уништаване од стране појединих припадника ОВК и у току и након рата, а на бројним оскрнављеним хришћанским црквама и гробљима на Косову и данас се могу видети графити ОВК и трагови вандализма. Однос према баштини СПЦ, бројним средњовековним српским црквама јасно се може видети у више међународних извештаја о погрому у марту 2004. године, као и у извештајима о послератном насиљу и рушењу. Цинично проглашавање нападача за заштитнике представља још једну у низу употребу хибридних метода у само једном тексту.

Узевши све у обзир, ради се о тексту у ком су бивши суграђани господина Кучија, који су у Приштини живели стотинама година, проглашени колективно за окупаторе, а њихов верски објекат, који је годинама скранвљен, који су екстремисти покушавали да униште, и који је симбол непоштовања верских права православних хришћана на Косову, проглашен је симболом окупације, из чега произилаи да треба да нестане на било који доступан начин. Дешифрујући методе новоговора које су успостављене далеко пре господина Кучија, текст имплицира да је споменик на протеривање Срба из Приштине потребно уништити или претворити у нешто друго, јер је преживели подсетник на један ужасан послератни злочин – на масовно протеривање Срба из градова на Косову, пре свега из Приштине.

Међународна заједница и дипломатски актери треба да инсистирају на пуној заштити верских слобода и права српске заједнице, јер само тако Косово може да изгради трајни мир и стабилност који су засновани на поштовању наслеђа свих заједница и свих грађана Косова без обзира на њихово етничко и верско порекло. Питање заштите СПЦ и њене баштине на Косову је била тема Ахтисаријевог Свеобухватног плана из 2007,  који је Приштина преузела као обавезу пред међународном заједницом, и закона који из њега произилазе, као и најновијих обавеза у Бриселском и Охридском споразуму 2023. Године.

Све ово аргументовано показује да није реч о фиктивним питањима, већ о суштинским проблемима у косовском друштву, чије ће решавање бити важан показатељ цивилизацијске зрелости Приштине. Ако се било ко нада да ће Косово моћи да постигне било какав напредак без реалног испуњавања фундаменталних европских и цивилизацијских вредности, онда сви у том друштву треба да се запитају где то друштво стварно стреми и какве вредности жели да подстиче.

Уколико се ради о вредностима из цитираног текста господина Кучија, то нису вредности које ће било које друштво да доведу на било који циљ за који се вреди борити.

 

Ауторски текст г. Радовановића је реакција на текст г. Гаракућа Кучија објављен 3. априла 2025. године: Chauvinism Hidden Behind Religion: The Case of the Church in the Courtyard of the University of Prishtina – Octopus Institute