Упокојио се дугогодишњи парох великохочански протојереј-ставрофор Миленко Драгићевић

У суботу, 5. јула 2025. године, у поподневним часовима, после дуге и тешке болести, у Лозници се у Господу упокојио протојереј-ставрофор отац Миленко Драгићевић, дугогодишњи парох Великохочански.

Отац Миленко је рођен 1956. године у Тршићу, где је завршио основну школу. Са мајком долази на Косово и Метохију 1971. године, у манастир Девич, где исте године уписује Призренску богословију „Свети Кирило и Методије“. Након завршетка богословије 1976. године, у новембру 1978. склапа брак са супругом Радојком, такође из свога краја. У децембру исте године, на празник Светог Јоаникија Девичког, рукоположен је у чин свештеника од стране тадашњег Епископа рашко-призренског г. Павла (потоњег Патријарха српског), у манастиру Девичу.

Своју свештеничку службу започео је у парохијама у Новом Пазару, Лепосавићу и Лешку, да би 1986. године, по благослову владике Павла, дошао у Велику Хочу. Ту је као парох великохочански и ораховачки остао пуних 35 година – све до одласка у пензију 2021. године. Последње године живота провео је у Лозници, али је, све до последњих дана, редовно долазио на Косово и Метохију, где је остао дубоко везан за своју паству и светиње.

У току своје богате свештеничке службе, отац Миленко је оставио неизбрисив траг у животу Цркве на простору Метохије. Поред Велике Хоче и Ораховца, до 1999. године редовно је службовао и у парохијама Зочишта, Оптеруше, Ретимља, Братотина, Брњаче и Ратковца. Са својим верним народом пролазио је кроз тешка искушења — од комунистичких притисака до трагичних догађаја током оружаних сукоба и погрома 1998–1999. године. Остао је веран Цркви, народу и Косову.

Отац Миленко је био познат као ревностан пастир и домаћин. Са парохијанима и добротворима обновио је бројне храмове, уређивао гробља, подизао споменике, водио евиденцију црквене имовине, и неуморно служио — крштавао, венчавао, исповедао и сахрањивао. Његов дом у парохијском дому при храму Светог архиђакона Стефана био је дом свима: архијерејима, монасима, путницима намерницима, књижевницима, уметницима, новинарима, војницима, хуманитарцима, пријатељима и непознатима.

Учествовао је у организацији црквених и културних сабрања, међу којима се посебно издваја Михољданска духовна манифестација у Великој Хочи, коју је основао заједно са књижевницима Слободаном Костићем и Ратком Поповићем. Био је сведок и глас истине за многе стране медије, посебно говорећи о страдању и опстанку Срба на Косову и Метохији.

Нобеловац Петер Хандке посветио је посебно место проти Миленку у својој књизи „Кукавице из Велике Хоче“, у којој сведочи о његовом животу и подвигу на Косову. Отац Миленко се такође бринуо о обнављању споменика киднапованим новинарима Ђуру Славују и Ранку Перенићу, који је више пута рушен.