Призренске трансакције Дејана (Симеона) Виловског – једна од многих злоупотреба бивше Епархијске управе

Донедавно је владало опште уверење да рашчињени Владика, а сада монах Артемије, није имао увид у сумњиве финансијске трансакције које су вршене у име Епархије за време његове епархијске управе. Али, када је суочен са бројним документованим неправилностима и даље наставио да брани своје сараднике, који су или притворени или под полицијском потерницом, показало се да он, као тадашњи Епархијски Архијереј није био сасвим необавештен шта се око њега дешавало. Штавише, након детаљних истраживања Комисије Св. Арх. Синода за испитивање пословања Епархије показало се да су већина потписа на спорним документима који воде ка финансијски сумњивим подухватима управо поптиси бившег Владике Рашко-призренског. Наравно, један број докумената је потписивао директно С. Виловски користећи свој лични печат Епархије Рашко-призренске, што такође није било без Епископовог знања.

ВИЛОВСКИ ДАЈЕ ЦРКВЕНИ ЛОКАЛ У ЗАКУП АЛБАНЦУ ЗА 9.000 ЕВРА, АЛИ НИ УГОВОР НИ НОВАЦ НИСУ ПРОКЊИЖЕНИ

УГОВОР СА ПОТПИСОМ БИВШЕГ ПРОТОСИНЂЕЛА СИМЕОНА ВИЛОВСКОГ И ПРИЗНАНИЦА О ДОБИЈЕНОМ НОВЦУ

ИЗЈАВА ЈЕРЕЈА АЛЕКСАНДРА НАШПАЛИЋА

Одмах након смењивања и хапшења претходног секретара Епархије Зорана Грујића, бившии протосинђел Симеон (Виловски) је 29. јануара 2003.г. са Укало Ердалом из Призрена, на меморандуму Црквене општине Призрен неовлашћено закључио уговор о закупу црквеног локала. У уговору се неовлашћено потписао као „старешина Цркве Светог Георгија“, а за оверу уговора је, противно црквеним прописима, користио печат Епархије. Треба знати да Виловски никада није био старешина цркве Св. Ђорђа, нити је био икада на дужности секретара Епархије. Међутим, као „доживотни“ лични секретар бившег Владике Виловски је обављао de facto више послова у Епархији, противно црквеним правилима, што је био и један од кључних разлога да Св. Арх. Сабор 2006. год. на челу са Патријархом Павлом захтева од бившег Владике Артемија да буде разрешен свих административних функција у Епархији и стављен на црквени суд (што је наравно сада рашчињени Владика категорично одбијао од тада па до своје смене ове године).

Иако се вербално залагао за „непризнавање албанских институција“, у уговору је прихватио да је призренска улица „Братства и јединства“ преименована у улицу Vatra Šiptare. Истога дана је подигао 9000 евра закупнине, а признаницу је оверио другим печатом. Према налазу Комисије Синода, новац никада  није прокњижен. Призренски свештеници тврде да новац није завршио у црквеној каси. Ни уговор, који је Виловски закључио са Укало Ердалом из Призрена, није заведен. Свештеници тврде да је Виловски од њих захтевао да не склапају никакве уговоре за црквене локале у Призрену. Да би све било „по канонима и  прописима“, Виловски је узео протокол и дневник благајне од 1992.г. и те документације сада нема у Епархији. По пресуди Црквеног суда, ово је само један од мањих разлога због којих је Виловски рашчињен и изопштен из Цркве на три године.

Финансијске малверзације које су вршене под бившом Епархијском управом вешто су у јавности прикриване интензивном „патриотском и ревнитељском“ реториком. Што се више новца одливало у приватне џепове, више се говорило о патриотизму и одбрани Православља. Била је то тужна иронија једне духовно наркотизоване стварности и јефтина прича за народ који је само могао да наслућује како се новчано користио положај Епископа и његовог секретара на многострадалном Косову и Метохији.

Избор из архиве везане за случај рашчињеног Епископа Артемија и његовог бившег секретара Виловског можете да пратите у нашој редовној рубрици – ДОКУМЕНТИ ИЗ АРХИВЕ (https://www.eparhija-prizren.com/sr/arhiva2).

Објављивање ових докумената као и других детаља везаних за канонске прекршаје и финансијске злоупотребе у Епархији за време бившег Епископа Артемија и његових сарадника има за циљ да покаже да Црква не може да остане равнодушна према злоупотребама својих службеника и да има одговорност према свом верном народу, који мора да сазна све релевантне чињенице везане за овај случај.