Заветници у посети породици Павловић у Великој Хочи

19. Фебруар 2020 - 14:10
ОдштампајОдштампај
     У петак ће се навршити 40 дана од смрти 46-о годишњег Славише Павловића у Великој Хочи. У времену када свакодневно велики број младих људи па чак и деце умире од разних болести, није ништа ново говорити о смрти једног човека. Али када тај човек иза себе остави дете од седам година, супругу која нигде не ради, и мајку која је прошла осамдесету годину живота и чија је пензија, од девет хиљада динара, једино примање, онда је свакако људски  проговорити о томе и прискочити у помоћ  овој породици.
      И како наш народ каже ,, једна несрећа никад не иде сама“ тако је ову породицу после Славкове смрти задесио и пожар у којем је изгорело покућство и готово сва гардероба коју су Павловићи имали.
     На позив за помоћ, упућен од комшија у селу, организовали су се млади људи окупљени око Српске странке Заветници и прикупили новчану и помоћ у гардероби, која је у недељу, 16.марта уручена породици Павловић.
   Групу од четворице младих људи који су дошли у Велику Хочу, у дом Павловића, је предводио један од Заветника из ваљевског краја, Никола Драгићевић.
    У дворишту куће Павловића их је дочекао мали Небојша, поздравио госте и отрчао прво да позове своју мајку Трандафиљу, а потом је, држећи је испод руке, до непознатих посетилаца  довео своју погрбљену, и у црну завијену баба Живану.
     Небојша је раздрагано, примао дарове које су му ови људи донели, радовао се гардероби, отварао кутије са играчкама, а није прошло ни 15 минута већ је повео једног од придошлих младића до оближње продавнице како би му показао како је желео да има одело Деда Мраза које се ту продавало око Нове године. И већ следећег тренутка је отрчао у кућу обукао одело, ставио браду и капу и грлио добротворе, који су му накуповали и гомилу жељених слаткиша.
       А потом се готово као одрастао човек загледао у бабу која је плакала, и рекао да му је отац умро и да је јуче сам био на гробље да му запали свећу. Рекао је да зна и то да су му ,,стрикана“ чије име носи пре двадесет година убили Шиптари и да и њему пали свећу, и да сад његова баба нема ниједног сина, већ да он мора да брине о њој.
  Никола је уручио баба Живани новчану помоћ коју су им донели, обећавши да ће јој у наредна два месеца опет послати  новац, и да ће, ако буду могли и после тога покушати да им помогну и око покућства и намирница.
     Небојшина мајка, која се из једне сиромашне породице из Албаније удала за Славка и дошла да живи у Велику Хочу, казала је да је тешко да се дете подиже без оца, и да увек треба понешто да му купи и за школу, и да поједе. Њени су сиромашни и не могу јој помоћи, а не може да оствари ни социјану помоћ јер мора по документа у Албанију, а ни за то нема новца.
        Дрва за огрев су им при крају, рекла је показујући на омању гомилу насложену крај зида у дворишту, у кући немају фрижидер, нема ни намирница, да се ручак припреми, а још треба и рачуни да се плаћају... тешко је.
      Баба Живана, која је за двадесет година изгубила два сина, једног од душманске руке, а другог од болести,  се  плачући захвалила младићима који су им донели помоћ речима ,, Ви мени, децо, Бог вама!“ и пожелела им свакога добра у животу.
    Небојша је ухвативши за руку једног од својих нових другара, рекао да би волео да му следећи пут донесу копачке јер лопту има, али сада жели да са њим иду да виде где је његов отац сахрањен.
     Заједно су отишли до гробља и Небојша је онако у оделу Деда Мраза, први целивао крст на очевом гробу и запалио свећу, а потом су и Заветници то исто учинили. Показао им је и гроб свога стрица Небојше и поновио како зна ко га је убио и како воли што носи његово име.
     И тако, уз пружену руку помоћи, млади људи, Заветници, су у Великој Хочи и научили причу о животу од малог Небојше, од једног дечака из метохијског села, који са својих седам година, зна много више од многих одраслих људи у свету о животу, о љубави, о смрти. Од дечака, чије су очи у људима који су први пут крочили у њихово двориште, одмах препознале пријатеље, али и наду да ова посета неће бити једина, већ да ће му опет доћи.