Објављено: 24/11/2010
Измењено: 11/10/2020
Протојереј Велибор Џомић – Артемију прети анатема, Политика 24. новембар 2010. год.
Рашчињени епископ рашко-призренски Артемије, после одлуке Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве да буде враћен у ред обичних монаха, не може да служи литургију, обави крштење, венчање, опело, не може да даје благослове, нити да носи владичанска обележја. Једном речју, он је трајно лишен чина, додаје уз ова објашњења конкретних последица саборске одлуке протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске.
– Мислим да је јасно да је он сада под надлежношћу патријарха. Може да се обрати за канонски отпуст за неку другу православну епархију. Он не може бити православни монах без припадности некој епархији и манастиру. Из његовог порицања саборске одлуке јасно се закључује да у његовом случају није крај са црквеним казнама. Уколико настави да се лажно представља или да служи службу неминовно је да ће бити лишен и монашког чина. Ако би кренуо путем организовања некакве псеудоцркве онда би био и анатемисан попут Мираша Дедеића. У таквим случајевима, судили би Епархијски црквени суд и Велики црквени суд – каже отац Велибор.
Архијерејима у првом степену суди Свети архијерејски Синод, а Сабор, као највише црквено тело, у другом и последњем. На одлуку Сабора није могуће уложити жалбу. Отац Велибор истиче и да епархијски црквени судови нису надлежни за суђење епископима и додаје да свега неколико канона говори о процедури суђења епископима, као да ни Устав СПЦ нема много чланова који прописују ту процедуру.
– Ипак, то не значи да тај део није црквено-правно јасан за свакога ко црквеном проблему жели да приступи на црквено утемељен начин. Највише канона говори о томе шта епископи и клирици не би смели да чине и прописују казне. Процедура суђења епископима је углавном иста у свим помесним црквама. Довољно је да поменем да руски патријарх има право да без одлуке Синода или Сабора разрешава и смењује епископе. Рашчињени епископ Артемије није ни први ни једини епископ коме је тако суђено, а многи заборављају да је црква јерархијска. Онима који црквене проблеме и питања искључиво посматрају лично, идеолошки, партијски или кроз било коју диоптрију овога свега таква питања могу бити спорна или нејасна. Сабор у пуном заседању, дакле, у присуству најмање две трећине епископа има право не само да суди архијерејима него и да својим одлукама мења уставне одредбе или да их допуњује. То очевидно не знају неки клирици и правници и из таквог превида настају погрешна тумачења Устава, а таквима је онда лако да синодске и саборске одлуке неодговорно и неутемељено проглашавају „неуставним” – наводи отац Велибор.
После седнице сабора у петак, када је донета одлука о рашчињењу, незванично се могло чути да је на Сабору било предлога да се оформи суд од 12 епископа који би одлучивао о бившем епископу рашко-призренском. Протојереј Велибор Џомић, међутим, каже да пракса суда од 12 епископа не постоји у српској Цркви, као и да је једини услов који канони захтевају да архијереју не суди мање од 12 епископа.
– Уколико нека помесна Црква нема довољан број епископа онда се недостајући број допуњује архијерејима из друге помесне Цркве. Одлуку о лишењу архијерејског чина доноси Сабор помесне Цркве на челу са патријархом. Викарни и умировљени епископи у таквим случајевима немају право гласа. Тако је било и у случају рашчињеног епископа Артемија – каже отац Велибор.
Пре почетка јесењег заседања Сабора било је јасно да ће се поједини Артемијеви ставови и поступци после његовог умировљења наћи на дневном реду, а незванично се говорило и да би га Сабор могао позвати на део седнице на којем ће се расправљати о њему. То се, на крају, није десило. Отац Велибор наводи да је рашчињени владика Артемије до сада више пута позиван на саслушање пред црквеним органима и да се годинама на скоро сваком Сабору водила расправа о његовом непоштовању и неизвршавању саборских и синодских одлука.
– Његове канонске и друге кривице за Сабор су више него јасне. Изгледа да само њему није јасно шта је он то скривио те отуда све друге, осим себе, позива на покајање. Он и његови следбеници упорно превиђају чињеницу да је направио један од највећих преступа – служење литургије под забраном свештенодејства, покушај отимачине манастира, лажно представљање и фалсификовање печата епископа рашко-призренског. То су факта која ни он не оспорава и која не захтевају додатно појашњење саслушавањима на Сабору. Уосталом, онако како се постаје епископом, односно одлуком Сабора, тако се и на основу утврђене канонске одговорности и лишава владичанског чина – истиче отац Велибор.
Јелена Чалија