Игуманија манастира Гориоч, Мати Марта – Живот посвећен Христу

Блаженопочивша игуманија Марта је рођена 11. маја 1942. године у селу Поточање од оца Драгомира (Јовичић) и мајке Дивне (девојачко Суботић). На крштењу је добила име Биљана. Родитељи су имали њу и њеног млађег брата Миливоја. Иако је завршила само три разреда основне школе, мати Марта је у свом животу, трпљењем, вером и служењем Господу, задобила духовно искуство и мудрост које су касније многи дубоко ценили и препознавали.

Будући веома лепа и телом и душом, са својих петнаест година запрошена је од Милана Шибалића из Горјана са којим је касније родила два сина: Живка (садашњег Епископа Теодосија) и Дејана. Била је узорна мајка и супруга, трпељива и вредна. Сви који су је знали волели су је, пошто је још у свету показивала несебичност и истинску љубав према свакоме. Будући да пет година није имала деце, како је касније причала, мати Марта је једном молећи се у храму, попут Ане, мајке пророка Самуила, у дубокој молитви Богу обећала да, ако јој Бог подари чедо, да ће га она дати Њему на службу да буде свештеник. Господ је услишио њене молитве и убрзо у болници у Чачку родила је 1963. године мушко дете, Живка, садашњег еп. Тродосија. Ту своју тајну и обећање Богу није никада никоме рекла све док њен старији син није са својих 20 година одлучио да оде у манастир Високи Дечани да би се посветио монашком животу. Налазећи се у манастиру, мајка му је тек тада испричала своје обећање Богу, рекавши да му није то никада раније говорила да не би он због тога пошао Господу да служи. Хтела је да то буде Божја воља, Божји призив и слободни избор њеног сина, а не да то учини због њеног обећања. ,,Сада, када си пошао за Господом и Њему да служиш као монах, молим се Богу да истрајеш на Његовом путу, јер би ми било лакше да те видим мртва него да ми се вратиш из манастира “ – биле су речи мајке своме љубљеном чаду. Мати Марта је имала јаку веру у Господа да је то најбоље, иако су у том тренутку сви од ње тражили да сина врати из манастира.

Својој деци била је узорна мајка и више од тога. Духовно их је васпитавала, учећи их како да побожно живе и верују у Бога. Једном приликом им је рекла:  „Ви сте моја деца и моје највеће благо које имам. Али, ја знам и дубоко осећам да сте ви прво Божји па тек онда моји. Прво Бог има право да учини са вама оно што је по Његовој вољи, па тек онда ја као ваша мајка“. У свом смирењу, још док је била у свету, све своје што је имала, па и своју децу, несебично је даривала Богу.

Када је њен син Живко, после одслуженог војног рока, 1983. год. отишао у манастир Високе Дечане да би се посветио монашком животу, како му је касније причала, тада је и она донела одлуку да ће једног дана, кад свог млађег сина изведе на пут, и сама отићи у манастир. Ту своју тајну и обећање Богу никоме није откривала све док није дошао час за њено остварење. Иако живећи у свету, у окружењу у коме у то време нимало није било лако живети хришћански, она се свесрдно подвизавала у посту и молитви, живећи монашки и трудећи се у сваком подвигу. Редовно је одлазила на Свете литургије у храм Св. Архангела Гаврила у Севојну, идући пешке, не користећи превоз, иако је црква била удаљена неколико километара. И касније је са радошћу дочекивала све госте а нарочито монахе и монахиње. Неуморно је плела вунене џемпре и прслуке за црноречке монахе, где је и њен син Живко после Богословског факултета постао искушеник, у зиму 1987. године.

Једног дана, у пролеће 1998. године, као и често пута пре тога, слушкиња Божја Биљана дошла је у госте у манастир Високи Дечани, где је њен син Теодосије био игуман. После мало времена, ушавши у канцеларију старог конака, пришла му је и смирено открила своју давнашњу жељу да буде монахиња. Саопштила му је тада да она види како се спрема рат на Косову и да она више не може да се врати својој кући, већ жели да остане у манастиру и да целим својим бићем служи Богу. Са сузним очима молила је свога сина и игумана да јој да благослов и да јој испуни жељу. За собом је оставила мужа и млађег сина, дом и све што је у свету стекла. Касније је добила и писмену сагласност свога супруга да остане у манастиру. Њена љубав према Богу и монаштву надјачала је у њој сва друга осећања. Знала је да ће се Господ о свему другом постарати. Тако је цео живот живела, трудећи се у свему колико до ње стоји, а Богу предајући и себе и све своје најмилије. Садашњи владика Теодосије је причао да у том тренутку, будући изненађен и видећи њену велику жељу и чврсту намеру да остане у манастиру, није ни могао да има другог избора, већ да благослови опредељење своје мајке, јер је она била највећа подршка њему када му је било најтеже и када је он доносио своје животне одлуке.

После проведених три месеца у обитељи Светог краља Стефана Дечанског, где се вредно трудила радећи разне послове, са благословом тадашњег епископа, мати Марта прелази у манастиру Гориоч, древни метох дечански, у коме пуних 25 година остаје да служи, све до краја свог овоземаљског живота. Као искушеница, иако са својих 56 година, вредно је пролазила сва манастирска послушања, показујући послушност и љубав игуманији мати Дарији и оцу Сави, тадашњем духовнику манастира. Замонашена је  након три године искушеништва, на празник Светих Мироносица у другу недељу по Васкрсу, поневши име Св. Марте, сестре Лазареве. Пошто је цео њен живот имао смисао  у служењу Богу, од тада се још усрдније трудила у подвизима, проводећи многе ноћи у молитви. Доласком нове игуманије мати Антусе, монахиња Марта је наставила своје служење у манастиру у коме је пострижена. Посебну љубав и поштовање имала је према својој последњој игуманији и старици, блаженопочившој мати Исидори, од које се учила црквеном правилу, смирењу, трпљењу и монашком животу. Зато је и након упокојења мати Исидоре, као монахиња са најдужим монашким стажом и искуством у манастиру, постављена за игуманију манастира Гориоча, настављајући још већу бригу и старање о свом сестринству. Мати Марта је своју мајчинску дужност, коју је показивала најпре према својој породици, делатно показивала и према својим сестрама монахињама, упућујући их на пут смирења и послушања, којим је и сама узрастала служећи Христу. Посебно је била предана посту и молитви и њене молитвене уздахе зна само Бог коме се стално обраћала молећи се за своје најмилије, као и за сав наш народ и Цркву. Живећи мирно и готово неприметно, без икаквог истицања, мати Марта се тихо упокојила са својих 81 година живота , предавши своју душу Христу коме је читав живот следовала. У последњим данима, пролазећи краћи период болести, окружена својим сестрама који су је даноноћно пазили и неговали, показивала је трпљење и благодарност знајући да једино путем крста усходимо васкрсењу. Дубоко је веровала Господњим речима којим се Христос обраћао Лазаровој сестри Марти: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у Мене неће умријети вавијек. “ (Јн 11. 25-26).

Мати Марта остаће упамћена као монахиња дубоке вере и посвећености Христу, коју су сви, који су је познавали,  волели као своју мајку и старицу. Вечан јој спомен и Царство Небеско.