Објављено: 02/12/2010
Измењено: 11/10/2020
Из Архиве ЕРП: Бивши Влдика хтео да тужи НАТО земље, па повукао тужбе против Албанаца
Питање тужбе коју је бивши Владика Артемије покренуо против водећих земаља чланица НАТО савеза (Енглеске, Француске, Немачке и Италије) великим делом је у јавности остала обавијена велом мистерије. Да подсетимо, након мартовског погрома 2004. год. српска јавност је, сасвим оправдано, била огорчена неуспехом НАТО снага на Косову и Метохији да зауставе налете албанских екстремиста, који су само за два дана запалили или потпуно уништили 35 православних цркава и манастира, протерали 5000 Срба и уништили на стотине српских кућа широм Покрајине. Идеја о покретању тужбе против НАТО земаља јавила се већ крајем пролећа исте године и врло брзо су почеле консултације тадашњег Епископа Артемија и његовог секретара С. Виловског са фирмом Dr. J. WEINROTH & Co. из Израела, како би се припремила тужба и одштетни захтев пред Међународним судом у Стразбуру.
ДОКУМЕНТИ КОЈИ СЕ НАВОДЕ У ТЕКСТУ:
ПИСМО БИВШЕГ ЕП. АРТЕМИЈА ВЕЛИМИРУ ИЛИЋУ
„МЕНИ НИКО НИШТА НЕ МОЖЕ ДА НАРЕДИ“, Недељни Телеграф 13. јануар 2010.
Иако је Св. Арх. Синод у почетку начелно подржао ову идеју, остало је да се она разради и да се изнађу најбољи начини како да се тужба спреми. Иако је фирма Dr. J. WEINROTH & Co. обећавала сигуран успех, ипак су накнадне консултације са другим адвокатима и правним експертима указивале да би било веома тешко добити одштету од поменутих европских земаља, пре свега зато што према правилима ангажовања НАТО снага на Косову и Метохији у то време није било предвиђено да међународне снаге КФОР-а бране саме објекте, већ једино лица која живе у српским православним светињама, а познато је да у насиљу није страдало ниједно црквено лице. Осим тога, НАТО снаге у КФОР-у и поред свих својих пропуста нису директно учествовале или подстицале насиље, тако да је с правне тачке гледишта читав процес био на веома климавим ногама. Посебан проблем је била и чињеница да нема правне могућности да се на Међународном суду правде у Стразбуру тужи сам НАТО, па чак ни САД као чланица НАТО савеза, већ само европске земље чланице, а познато је да њихови војници на Косову нису били ангажовани као део њихових националних армија, већ као део међународних снага КФОР-а које су под командном структуром НАТО генерала, по правилу Американаца.
Наравно, не треба занемаривати ни чињеницу да су најважније светиње СПЦ, које су сачуване у мартовском погрому, и даље биле под заштитом КФОР-а и да би улажење у овакву неизвесну и компликовану тужбу у великој мери угрозило будућност тих светиња.
ИЗРАЕЛСКИ АДВОКАТ ТРАЖИ 20 МИЛИОНА ДОЛАРА ЗА ТУЖБУ ОД СПЦ
Кључни моменат у процесу подношења тужбе је наступио крајем лета 2004. године, када је фирма Dr. J. WEINROTH & Co упутила свој предрачун трошкова, који је износио ни мање ни више него 20 милиона долара. Према објашњењу др Јакоба Вајнрота, толика цена је била неизбежна не само због неопходних правних трошкова, већ и због медијске кампање која је требало да се плати и води преко водећих западних медија, а што би, према мишљењу адвокатске фирме из Израела, дало много веће изгледе за успех целог процеса.
У свом писму од 11. јула 2004. год. др. Вајнрот упућује на неколико адреса у СПЦ и Влади Србије предрачун трошкова за цео правни поступак и каже:
„Као што сам претходно објаснио, буџет од 20 милиона долара ће бити потребан за ефикасно вођење овог случаја. Како бисмо припремили поступак и избегли одбацивање жалбе због одлагања, молимо вас да обезбедите следеће исплате:
– сума од 3 милиона долара (као део правних трошкова) треба да буде исплаћена до 1. септембра 2004. год.
– додатна сума од 2 милиона долара (као део правних трошкова) треба да буде исплаћена до 1. децембра 2004. год.
-сума од 2.5 милиона долара (као део трошкова за питања односа са јавношћу – public relations) треба да буде исплаћена најкасније до 1. јануара 2005. год.
-додатна сума од 5 милиона долара (половина овог новца је за правне трошкове, а половина за односе са јавношћу) треба да буде исплаћена на дан када буде издата детаљна изјава за одштетним захтевом на суду.
-остатак новца ће бити исплаћиван у редовним месечним траншама од 750.000 долара месечно, почевши од првог месеца након изјаве са одштетним захтевом на суду. Од ове суме 500.000 долара би ишло за односе са јавношћу, а 250.000 за правне трошкове.“
Оволике новчане суме су изазвале право запрепашћење и свима који су са имало реалности гледали на ово питање постало је јасно да је реч о исувише великом залогају не само за СПЦ, већ и за државу Србију. Било је чак и идеја да се заустави изградња храма Св. Саве како би се све дало на ову тужбу, са надом да би задовољавајућа пресуда на суду у Стразбуру донела много више новчаних средстава, који би не само покрили трошкове суђења, већ и омогућили изградњу нових цркава. Ризик је очигледно био превелик, те је у врху СПЦ превладао став да у овај процес не би требало улазити. С друге стране бивши Владика Артемије и његов лични секретар С. Виловски били су мишљења да је реч о историјској прилици да се наплати позамашна штета од европских земаља и да је реч о највишим националним интересима.
Др. Вајнрот је потом понудио и јефтинију варијанту са трошковима од 6.5 милиона долара, али са значајном напоменом да би изгледи за задовољавајуће резултате били знатно мањи.
АРТЕМИЈЕВ ПРЕДЛОГ ВЕЛИМИРУ ИЛИЋУ
У свом акту од 7. септембра 2004. Е.бр. 580 тадашњи Епископ Артемије који је интензивно заговарао идеју да се по сваку цену уђе у овај судски процес, писао је и Министру за капиталне инвестиције Велимиру Илићу. Објашњавајући му детаље везане за тужбу против НАТО земаља, бивши Владика напомиње: „Био би то јединствен случај у историји да Црква иде на Међународни суд и ниједан светски медиј не би пропустио да прати тај процес јер је то заиста нова вест.“ У наставку он апелује да држава Србија финансијски помогне Цркви у овом процесу „јер Црква без помоћи државе нити би могла, нити би била спремна да започиње овај пројекат“. Треба напоменути да су представници државе након прве процене трошкова које је изнео др Јакоб Вајнрот јасно увидели да је реч о нереалним амбицијама, које ни СПЦ, а ни сама држава не могу лако да изнесу. Осим тога, као што је већ наведено, тужба би се водила против најјачих европских земаља које би главно тежиште своје одбране ставиле на то да њихове армије нису биле ангажоване као националне армије, већ део НАТО структура у оквиру КФОР-а, што би највероватније довело до тога да сама тужба у старту буде одбачена као неутемељена, јер није било правне основе да се на Међународни суд у Стразбуру изведе сам НАТО.
Даље у свом писму Илићу, бивши Владика наглашава да би до 15. септембра те године морало да се уплати већ првих милион долара. Посебно је занимљив пасус који следи, у коме тадашњи Епископ (који је у овом пројекту заједнички радио са својим личним секретаром С. Виловским) предлаже, просто речено, да се проблеми финансирања тужбе реше својеврсним „прањем новца“ тј. да се Вајнроту омогући да доведе једну међународну компанију „која би инвестирала капитал у Србију у неку од профитабилних области, а да се део новца усмери у покривање трошкова судског процеса“. Бивши Епископ у прилогу писму Илићу доставља писмо др Јакоба Вајнрота, који је већ понудио такву фирму.
Овај детаљ је до сада био веома мало познат јавности, јер је сасвим јасно шта значи да се од стране једног црквеног великодостојника тражи да министра Владе Србије увуче у овакву малверзацију и кршење закона. Будући да Ванјротова фирма ипак није дошла у Србију, да се закључити да је Илићев одговор био негативан.
АРТЕМИЈЕ УЛАЗИ У СУКОБ СА СИНОДОМ И САБОРОМ
Након детаљног разматрања свих чињеница Св. Архијерејски Синод је почетком јануара 2005. год. донео одлуку да се тадашњи Еп. Артемије умоли да повуче тужбу против Немачке, Француске, Италије и Велике Британије. У саопштењу Синода се међународне мировне снаге позивају да заштите српски народ и његове светиње на Косову и Метохији. Тадашњи Епископ Артемије одмах је у јавности одговорио на ово саопштење Синода 10. јануара 2005. речима: „Ми ипак остајемо при нашој ТУЖБИ очекујући да ће суд у Стразбуру бити беспристрасан“, али поставља и питање зашто је Синод тако одговорио и „по чијем налогу?“ Цела црквена јавност била шокирана првим отвореним и јавним супротстављањем једног Епископа Св. Архијерејском Синоду на челу са Патријархом и то оваквим, крајње непримереним оптужбама. Тадашњем Владики Артемију одмах даје подршку рашчињени бивши Епископ Дамаскин Давидовић, који је претходне године лишен свештеног чина због отворених нецрквених радњи. Саопштење тадашњег Епископа Артемија и накнадни коментари у медијма су почели да подгревају атмосферу сукоба између бившег Владике и врха СПЦ, чији је интензитет растао наредних година. Занимљиво је навести један пасус из дневног листа Данас у коме бивши Владика Артемије износи своје виђење односа Епископа према Синоду и Сабору:
„Епископ није чиновник ни Светог синода, нити Светог архијерејског сабора. Синод може да да препоруку, а не наредбу коју епископ мора да изврши. Овде се не ради о канонском питању. Синод може да има своје мишљење и ставове, али ја као надлежни епископ имам своје разлоге на основу којих доносим одлуке – одговор је владике Артемија на питање – На коме је, према Уставу СПЦ, последња одлука у питањима у којима се ставови Синода и надлежног архијереја не поклапају. У Синоду СПЦ Данасу је речено да ће се и ово питање разјаснити на првој наредној синодској седници, јер „досад није било случајева да се јавно разликују ставови Синода и надлежног епархијског архијереја“.“ (Данас 12. јануар 2010.год)
Питање подношења тужбе оваквих размера, где је реч о суми од 20 милиона долара, никако није могло да буде ствар одлуке једног Епископа јер Епархија Рашко-призренска није „аутокефална црква“, већ део СПЦ. Намера тадашњег Владике да по сваку цену иде и у сукоб са сопственом Црквом да би „истерао мак на конац“ и повео „судски спор века“, у великој мери је назаначила много озбиљнији проблем који се тиче односа Епархијског Архијереја и Св. Архијерејског Сабора и Синода.
У медијима који су подржали бившег Владику тих дана је, нажалост, пласирана верзија догађаја по којој је Св. Архијерејски Синод наводно одустао од тужбе због „међународних притисака“. Систематски су ширене клевете, које у великој мери подсећају на оне од почетка 2010. год., да је Св. Архијерејски Синод деловао под притиском страних сила и њихових амбасада. Међутим, као што се може видети из целе приче истина је сасвим другачија. Ни Црква, а ни држава Србија нису себи могле да допусте једну овакву финансијску вратоломију са изралеском адвокатском канцеларијом Јакоба Вајнрота. Уосталом, много је приоритетније било да се крене одмах у процес обнове како би се штета што пре санирала, а не да се уместо тога чека на решавање једног судског процеса, који је могао да се отегне годинама уз несагледиве трошкове и крајње неизвесан исход.
ДА БИ ТУЖИО НАТО ЗЕМЉЕ АРТЕМИЈЕ ПОВЛАЧИ ТУЖБЕ ПРОТИВ АЛБАНАЦА
Посебан је куриозитет ове приче да је у јеку преговора са Јакобом Вајнротом и очекивања да се дебело наплати штета од европских земаља које учествују у мисији КФОР-а, бивши Владика Артемије, по савету Вајнрота, повукао већ поднесене тужбе против свих косовских општина на УНМИК-овим судовима на Косову и Метохији. Тужбе које је тадашњи Владика поднео у августу 2004. год. су повучене у фебруару 2005. године, чиме је Епархија званично аболирала локалне косовске институције које су непосредно биле одговорне за мартовски погром, само да би могао са што више успеха да тужи четири европске земље. Притом је занимљиво да је као одштетни захтев бивши Владика само у Ђаковици навео МИЛИЈАРДУ ЕВРА. Наравно, ова невероватна одлука бившег Владике да одустане од тужбе и одштете, која је и те како обрадовала косовске Албанце, донесена је после одлуке Св. Арх. Синода почетком јануара 2005 да се одустане од тужбе против поменутих европских земаља, што је више него апсурдно јер је већ тада могао да зна да не мора да повлачи тужбе против Албанаца пошто није имао ни подршку Синода ни државе Србије за тужбу Међународном суду у Стразбуру. Треба имати у виду да Св. Архијерејкси Синод није ни знао за подношење тужби против Албанаца као ни за њихово повлачење, што још једном показује како је бивши Владика Артемија ова важна питања решавао без икакве консултације са Патријархом и Синодом. Тако је у УНМИК-у остало забележено да је Епархија РП након поднесене тужбе против Албанаца на Косову одустала од те тужбе и свих одштетних захтева.
Нема сумње, планирана тужба против европских земаља, и поред вишемилионских трошкова, изгледала је као много већи залогај.