Обраћање Епископа Теодосија учесницима научног скупа „Косово и Метохија – историја и културно наслеђе“

Обраћање Епископа рашко-призренског г. Теодосија на научном скупу „Косово и Метохија – историја и културно наслеђе“ – Православни богословски факултет Универзитета у Београду, 26. март 2024. године.

КОСОВО И МЕТОХИЈА – ДУХОВНО ИЗВОРИШТЕ СРПСКОГ НАРОДА

Српска Православна Црква на простору Косова и Метохије у последњих 25 година пролази, можда, историјски најтежи период свога постојања. Наш верни народ, у чији је идентитет и духовну свест дубоко уткана традиција Светосавља, наслеђе Немањића и светог Кнеза Лазара, заједно са својим свештенством и монаштвом, опстаје и остаје на територији, у којој је Божје уткано духовно биће нашег народа, које живи кроз наше светиње и обичаје. Услови у којима, данас, живе Срби на Косову и Метохији, посебно последњих година, никада нису били тежи, имајући у виду честе оружане нападе, пљачке, одсуство основних људских права, могућности да заштитимо своју имовину и свој идентитет. Готово да не прође ниједан дан, а да се не догоди ново страдање.

Ипак, наша Црква са својим верним народом, и поред свих недаћа успева да опстане у чврстој нади у Бога, који нас је вековима чувао кроз тешка времена и погроме, и уз солидарност са свим православним Србима и свим добронамерним људима, широм света. Данас је реткост да се види простор где Срби теже живе, а опет, рекло би се, да је ретко где толико хришћанске наде и спремности да останемо своји на своме, као што је то на  Косову и Метохији .

Кључну улогу у опстанку нашег народа и очувању Косова и Метохије, као простора на ком је изграђена и развијена историјска и духовна свест српског народа, има Црква, као духовни стожер око кога се народ увек окупљао у тешка времена и којој се увек враћао након свих историјских лутања. Зато је Манастир Пећка Патријаршија била и остала  духовна престоница не само наше Цркве, са троном патријарха српског и гробовима његових светих претходника који су обележили нашу историју, већ и духовна престоница свих Срба, где год они данас живели. Као некада, када су се Срби са разних страна стицали у Пећку Патријаршију, када није било српске државе и када је под сводовима овог манастира чувано јединство нашег народа расутог по османској и аустроугарској царевини, тако и данас Патријаршијски манастир, са свим осталим светињама наше Цркве на овом простору, духовни је оријентир, који нам показује, шта смо били, шта јесмо и шта треба да останемо.

Манастири Високи Дечани, Грачаница, саборни храм Богородице Љевишке и наши манастири од Светих Архангела, Девича, Гориоча, Зочишта, до Бањске, Соколице, Драганца и осталих, упаљене су воштанице које нашем народу осветљавају пут. Они му дају и снагу да издржи сва искушења и покаже се достојан својих предака, који су добро знали, по речима Св. кнеза Лазара, да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Блаженопочивши митрополит Амфилохије често је говорио да је Св. Краљ Стефан Дечански истински владар Косова и Метохије, са својим нетрулежним и чудотворним моштима, које са свим другим светима просијавишим на овом простору, до данас даје утеху свима онима који су жедни духовног живота, покајања и телесног здравља. Зато и није чудно да последњих година наше светиње недељом и празницима примају на стотине поклоника из разних крајева, који долазе на Свете литургије и причешћују се животворним тајнама, тиме потврђујућући да без обзира на сва тренутна збивања, Косово и Метохија остаје за нас православне Србе „земља живих“. Иако нас није много по броју, бројни смо са свима онима чију успомену вековима чувамо, бројни смо по светињама и древним гробљима који сведоче чудесну и бурну историју српског народа, од раног средњег века до данас, кроз сва беспућа османског царства и ратове двадесетог века, укључујући и оружани сукоб на Косову 1998. и 1999. године.

Гледамо та лица људи који долазе често са сузама у очима, дубоко осећајући да долазе у „Очев дом“, у своју духовну постојбину, да би захватили од Воде живе која се излива обилно из моштију наших светитеља и из сваког камена наших цркава. Они ту напајају христочежњиве своје душе утехом, подсећајући се ко су и шта су. Без наше Цркве, посебно без наших светиња на Косову и Метохији, и широм српских земаља, ми никада не бисмо били народ који се уписао у историју хришћанске Европе, већ би били једно племе без корена и будућности. Отуда је наша дужност да још живље и аутентичније сведочимо Христа Васкрслог, управо на попришту Косовске голготе, знајући да је вечни живот произишао из Христовог гроба. Отуда се увек можемо сетити дечанског расцветалог Крста, над јужним порталом припрате храма, где је не само крст, као некада оруђе смрти и страдања, постао љиљанов цвет, из кога расту гране са другим цветовима. Тај призор нам је свакодневно подсећање да нема васкрсења без распећа, и да нема вечног живота док се не одрекнемо свега пролазног што нас удаљава од Бога и вечног живота.

И заиста, историјски, српски народ је од племена постао народ Божији, и то државотворни народ са својом Црквом, која га духовно води и укрепљује вековима. Нада коју људи налазе у Цркви и која им даје снагу да поднесу све недаће и зулуме на Косову и Метохији, произилази управо из свести да без живе Цркве са својим храмовима, у којима се врше Божанствене литургије, у којима певају наши монаси и монахиње, не можемо остати истинска деца Светог Саве, духовни наследници и следбеници Св. Краља Стефана Дечанског, Св. краља Милутина, Св. кнеза Лазара, као ни подражаваоци љубави према Богу, какви су били Св. Петар Коришки, Св. Јоаникије Девички и бројни косовско-метохијски мученици и новомученици кроз векове, чији број једино Бог зна. Примери трпљења и храбрости свих оних који су радије изабрали да пострадају и подносе неправду него да је сами чине другима, или утеху потраже на другим местима, стално нас храбре и крепе. Сетимо се само наших бројних новомученика, од Св. мученице Босиљке девице, Св. Григорија монаха и Св. Василија пекара, који радије изабраше мученичке венце него да продају веру и част за пролазне ствари и добитке овога света. А поготово, не заборавимо друге бројне мученике, знане и незнане, који пострадаше кроз тешка времена османског ропства, до ратова прошлог века и најновијих страдалника у рату на Косову и Метохији, и годинама после њега међу којима су јеромонах Стефан и монах Харитон, јунаци са Кошара, Паштрика и други. Сви су они остали уписани у књигу живих и храбре нас да наставимо њиховим путем, са крстом сведочећи радост васкрсења.

Зато својим живим евхаритијским животом, наша Црква на Косову и Метохији, наша Призренска богословија, наше Народне кухиње, наши јунаци из изолованих енклава као што су Гораждевац, Осојане, Ораховац и Велика Хоча, наши, храбри људи из Сиринићке жупе, Поморавља, централно               -косовских насеља и севера Косова, данас су истински хероји нашег времена. Када данас човек дође у Ораховац, нигде не може видети  тежу ситуацију, а опет са толико осмеха и радости. За све нас верујуће, манастир Девич је жива икона васкрсења, јер се током свог постојања, после толико рушења и зулума, опет обнављао,  и настављао да живи са својим оданим и храбрим монахињама. Када су једном питали девичке монахиње, како то да и после толиких страдања и свега што су преживели, могу и даље да буду у свом манастиру, оне су тихо одговориле, попут Светих мироносица под крстом Христовим: – А како ми да одемо, а да оставимо Светог Јоаникија.

Много је наших светиња страдало од 1998. године наовамо. Тешке су то и непреболне ране, јер многе цркве сада не можемо да обновимо, јер је наш народ протеран са својих огњишта. Али, посећујемо и порушене храмове када год можемо, и чувамо сећање на оно што су нам наши преци оставили. Јеремијевским плачем, којим је древни пророк оплакивао рушевине Јерусалима, и ми данас говоримо речима из псалма: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, да буде заборављена десница моја.“ Наше светиње не обнављамо само градњом споља, већ још више сећањем, сведочењем, молитвом, показујући тиме да оне нису заборављене и остављене, иако су тренутно порушене и оскрнављене.

Отуда је обнова наших светиња након мартовског погрома 2004. године био тежак али благословен посао, јер смо више наших храмова, нашу Богословију у Призрену и друге објекте не само физички обновили, већ то су данас места где се слави име Божје, места која окупљају наше вернике са Косова и Метохије, и са свих страна. Зато, заштита и обнова наше Цркве никада није била само питање градње и броја људи који око њих живе, већ чињеница да је наша Црква пре свега црква која живи Литургијом и молитвом. По учењу Св. Игњатија Богоносца знамо, где епископ са својим свештенством и верним народом приноси Евхаристију, ту је не само један део Цркве, већ васцела Саборна Црква.

Зато, уз све тешкоће и искушења са којима се данас суочавамо, у васкрсној нади дочекујемо сваки следећи дан, не бринући се са зебњом и страхом за своју будућност, јер она има исходиште у вечности. Како често чујемо од наших верника: – Док год звоне звона Пећаршије, Дечана, Грачанице и других светиња, ми остајемо, јер знамо да нас Бог није оставио. Отуда је очување наших светиња – очување живе Цркве Христове, која са својим народом опстаје и коју ни врата адска неће надвладати. Посебно, у овим великопосним данима, молитвено урањајући у тајну Христовог страдања на Голготи, из које је произишла радост Васкрсења и вечног живота, и уз све невоље, благодаримо Богу на свему и за све, знајући да је истински живот једино у Христу и да док се год будемо уздали у Бога, остаћемо своји на своме, и нико нам неће моћи одузети наше свето Косово и Метохију.