Објављено: 25/09/2011
Измењено: 11/10/2020
Освећење обновљене цркве у Ђаковици – монашење и прво венчање
Обновљена стара црква у Ђаковици данас је освештана и постала је манастир Успења Пресвете Богородице и метох манастира Високи Дечани. У новооснованом манастиру су данас замонашене две старице (искушенице) које већ годинама живе при овој цркви, а у храму је први пут после 1999. године обављено венчање. Чин освећења храма и Свету Литургију у препуном храму служили су Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење 12 свештенослужитеља.
У беседи након освећења и Литургије Митрополит Амфилохије је нагласио да се са обновом распете светиње у Ђаковици обнавља Црква Христова и да “храм сија светлошћу богопознања и Божијом љубављу”. Он је истакао да се са Божијом љубављу обнављају сви народи и сви људи. То је знак да се Косово и Метохија креће у духу обнове и обнављања, рекао је Митрополит и захвалио се Епископу Теодосију на труду и вери којим је храм у Ђаковици обновљен.
Епископ Теодосије је заблагодарио Митрополиту Амфилохију, који није жалио труда да својим присуством и учешћем у данашњем слављу још једном охрабри верни народ Епархије Рашко-призренске, нагласивши да све што је урађено на обнови храма није рађено људском силом, већ “вером у Бога и љубављу старица које су остале у Ђаковици”.
Он се присетио 1998. године када је митрополит Амфилохије у предвечерје рата на Косову и Метохији био на овом месту. “Тада се Митрополит окренуо према мени и рекао: Теодосије, ове старице и ово место теби на душу. Ми смо се од тада трудили и данас је ово велики благослов на Косову и Метохији”, рекао је Владика Теодосије.
Монашки чин примила је Полексија (Пољка) Кастратовић, која је добила монашко име Теоктиста. Мати Теоктиста данас је такође постављена за настојатељицу новооснованог манастира. Она је све време заједно са три остале ђаковачке старице служила Богу при овом храму, чувајући светињу својим молитвама и љубављу. Заједно са њом замонашена је Ружица Спајић, која је постала монахиња Јоаникија.
У маротвском погрому 2004. године стара црква Пресвете Богородице и парохијска кућа из 19. века, у којој су четири српске старце живеле под заштитом италијанског КФОР-а, потпуно су уништени. Старице су евакуисане у Високе Дечане, одакле су се пре две године вратили у Ђаковицу у обновљену парохијску кућу. У међувремену је започела и обнова храма који је пре месец дана потпуно завршен. У храму је ових дана постављен и нови иконостас са иконама које су сликали дечански монаси.
Данашње славље у Ђаковици посебно је увеличало прво венчање Срба у овом граду после 1999. године. Брак су склопили професорица Валентина Питулић из Лешка и Жељко Тарбук из Лике. “Посебно сам радосна и срећна што је овај свети чин обављен у Ђаковици. Ово је знак да Пресвета Богородица бди над српским народом и да ништа није изгубљено. Ово је порука да је на Косову земља много ближа небу и да војска која са неба чува срспки народ јача од било ког оружја”, казала је Валентина.
Данашњем слављу у Ђаковици присуствовало је и педесетак Срба, Ђаковчана који већ 12 година живе у избеглиштву. На свечаности је такође био и командант КФОР-а немачки генерал Ерхард Древс са својим сарадницима. Посебну радост донели су својим присуством и деветорица ученика новоотворене Богословије у Призрену који су у Ђаковицу дошли са својим професорима.
Након свечаности у Ђаковици Владике са свештенством, верним народом и представницима КФОР-а отишли су у Високе Дечане где их је дочекао игуман манастира архимандрит Сава са братијом. Дечански монаси су за све госте приредили свечани ручак у великој манастирској трпезарији. Заблагодаривши Богу и Светом Краљу Стефану на незаборавном духовном искуству и радости, гости су се разишли у поподневним часовима.
Поптуно разрушена црква у Ђаковици март 2004 – изглед цркве пре рушења
„Политика“ у Ђаковици
Победа немоћних и понижених
Ђаковица – На куцање и питање: „Има ли кога?”, глас с оне стране врата спремно одговара: „Има, било је и биће!”.Тако је свих ових година. Ко год да је у Ђаковицу дошао радовало му се као најрођенијем, као да је једини и најважнији гост на свету, што он у овој осамљености и јесте био. У срцу града,у ком су живеле читав живот ђаковичке баке Пољака Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић,среле су се,после рата 1999. године,са потпуном изолацијом и само су ретке комшије желеле, понекад кришом, прозборити по коју реч. Хаос и брутално етничко чишћење старице су преживеле у својој скромној цркви и трошној лепој кућици из деветнаестог века.
Чували су их италијански војници КФОР-а, а хранили дечански калуђери. Многи су пробали да их одговоре од таквог начина живота, али без успеха. Ту, у Српској улици, у самом центру града живеле су да сачувају његов дух, да га припазе од нестанка и да има ко дочекати путника или посетиоца у месту које у екстремним албанским круговима слови као „град забрањен за Србе”. Онда је дошао 17. март 2004. године, руља је кренула према цркви, Италијани су евакуисали баке, а извештач телевизије Косова јављао је те вечери како грађани Ђаковице протествују и како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”.
Никога није било брига шта се десило са бакама од чије цркве, вредних икона и књига са старим натписима, кућице, покућства, ситних старачких потрепштина није претекло готово ништа. Остала је пуста ледина прекривена пепелом и на њој темељи храма. Живот су наставиле у манастиру Дечани, одакле су,најчешће са расељеним суграђанима,долазиле да запале свећу на згаришту, често и под камницама које су бацали њихови, углавном млађи суседи.
Међутим, Епархија рашко-призренска је полако, камен по камен, обнављала своју порушену имовину и светињу да би на крају,кад је већина ствари довршена унутар високих зидина,осванула лепа метохијска кућа, обновљена црква и парохијски дом.Баке су се пре две године поново вратиле у свој град. Са Васиљком је стигло цвеће, а владика Теодосије је сам прекопао земљу иза куће за становање.Зову је владикина башта.
Јуче је црква Успења Богородице у центру Ђаковице постала женскиманастир и метох ВисокихДечана. Упорна и бескомпромисна жеља јединих српских становника овог града да живе на своме без обзира на услове и место, као и подршка која им је све време стизала из Високих Дечана,довела је до оснивања најмлађег манастира Српске православне цркве.
Замонашена старица Пољка Кастратовић је добила монашко име Теоктиста, а затим је постављена за игуманијухрама у Ђаковици. Она је, све време, заједно са преостале три ђаковичке баке прислуживала у храму . У доба комунизма избачена је из школе у којој радила јер је и тада долазила у ову цркву. Заједно са њом јуче је замонашена Ружица Спајићи добила је монашко име Јоаникија.
Освећење, монашење и литургију, у препуном храму служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ рашко-призренски Теодосије . Митрополит Амфилохије је нагласио да се обновом ове распете светиње, у Ђаковици обнавља црква Христова и да „храм сија светлошћу богопознања и божијом љубављу свим народима и људима. То је знак за Косово и Метохију јер се креће у духу обнове и обновљења”.
Епископ Теодосије каже да је у ратним данима, 1998. године,митрополит Амфилохије посетио цркву и да се тада при одласку окренуо и рекао: „Теодосије,ове старице и ово место теби на душу! Данас је,после свега,овде велика радост и победа љубави за све нас.”
Изгледа да ова данашња упорност има своје дубоке корене у прошлости становника Ђаковице,који су вековима из ове исте улице тражили за себе више слободе и просвете, преписивали делове књига дубровачких песника и чували своју посебност. Ни ових година никада не заборављају свој град и улицу. Његов брижни хроничар Милорад Глигоријевић гледа са црквене капије своју кућу у којој станују неки други људи и као за себе каже: „Не знам јесам ли жив. Јесам док год имам где да се вратим!”
Живот има свој продужетак тамо где је све танко. Они који су превидели снагу немоћних и понижених изгубили су крупне и важне битке или што неко јуче у Ђаковици понови више пута: „сила Божја се у немоћи показује”.
———————————————————–
Прво венчање у Ђаковици после 1999.
Јучерашњу обнову цркве у Ђаковици посебно је увеличало прво венчање Срба у овом граду после 1999. године. Брак су склопили професорица Валентина Питулић из Лешка и Жељко Тарбук из Лике.
„Посебно сам радосна и срећна што је овај свети чин обављен у Ђаковици. Ово је знак да Пресвета Богородица бди над српским народом и да ништа није изгубљено. Ово је порука да је на Косову земља ближа небу и да нас Бог чува боље од било ког оружја”, казала је Валентина.