Саопштење поводом нове петиције самохвалних одметнутих монаха, присталицâ парасинагоге “артемијеваца”

Поштовани читаоци,

Иако у ове светле дане Педесетнице Црква Христова живи и проживљава непрестану радост Васкрслог Христа, не можемо а да се не осврнемо на покушаје једне жалосне групе од црквеног поретка одметнутих монашких лица, која упорно преко медија, антицрквених сајтова, по улицама (разним петицијама и заскаканјима пролазника) покушава да промовише неред и беспоредак у СПЦ. Главни циљ ове групе људи јесте да изведу на оптуженичку клупу Његову Светост Патријарха Српског који је као председавајући Св. Арх.Синода и Св. Арх.Сабора потписао одлуку о привременом разрешењу административних дужности Епископа Рашко-призренског Г. Артемија, а истовремено са Патријархом и цео Синод и Сабор СПЦркве. Св. Сабор и Синод већ годинама улажу напоре да коригују неканонске активности у Епархији Рашко-призренској, јер су оне и довеле до низа финансијских проневера људи којима је дат неограничен ауторитет и моћ од стране надлежног Епископа. Улога монаштва у Цркви Христовој увек је била у функцији јачања литургијско-саборног духа црквеног заједништва, али било је и случајева када су поједина монашка лица и групе бивали зачетницима раскола па чак и јереси којима је цепана Риза Христова и јединство Цркве. Иако у Цркви постоје саборни механизми решавања свих проблема, па и овог у Епархији Рашко-призренској, сведоци смо коришћења метода које не приличе хришћанима, а поготово не монашким лицима, која се још представљају често као "велики духовници" иако је реч о својеврсним гуруима који окупљају "ашраме" својих фанатизованих следбеника, ометају богослужења и одвајају се од пуноће Цркве. На сву срећу, Епархију рашко-призренску чине десетине хиљада верника са својим парохијским свештеницима, монаси и монахиње наших највећих манастира, који својим редовним учешћем у богослужењима и животу Цркве и евхаристијским заједништвом са надлежним Епископом дају живу подршку Црквеном и канонском поретку. Стога, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа Атанасија, администратора Епархије, у наставку ове вести објављујемо интегрални текст Саопштења за јавност поводом ове ко зна које већ по реду петиције и апела "монаха" којима је циљ да се црквена питања решавају на нивоу улице и клевета, а не у духу љубави, саборности и црквеног реда.

Из канцеларије Епархије РП и КМ
Призрен-Грачаница 21. април 2010. год.

Текст саопштења следи у наставку вести:

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Нова петиција самохвалних одметнутих монаха,присталицâ парасинагоге “артемијеваца”

На сајту одметнутог у раскол манастира Црна Река – као и на лажном “сајту Епархије рашко-призренске” и, већ по обичају, у неким мас-медијима – појавио се текст нове „петиције Светом Архијерејском Сабору”, која не помиње претходну петицију, писану од истих побуњених монаха (али много безобзирније и антицрквеније, па је ова сада нешто ублажена), где, на крају, набрајају наводне потписе “сто пет монаха и монахиња из четрнаест манастира“, а у самој ствари понајвише потписе искушеникâ и искушеницâ.

Када се пажљиво погледа, види се да читаву кампању, “небивалу у историји СПЦ” (израз је њихов), воде три одметничка манастира – Црна Река, Свети Арханђели код Призрена и Девина Вода. Они су у међувремену, после претходних опомена, стављени под канонску епитимију не само зато што су дрско одбацили одлуке Патријарха и Светог Синода – које је иначе сâм епископ Артемије признао и прихватио (иако се са њима не слаже) – него и зато што активно раде на збуњивању и подбуњивању верног народа у Епархији и ван ње, преко разних петиција и памфлета и на друге нецрквене начине који приличе секташима. Управо ова „верна чада Владике Артемија“ (како себе зову) шире неистине да Патријарх и водећи Епископи Цркве „издају Православље“ или „мењају веру“, као и многе друге неистине, чиме се открива њихово стварно духовно стање и нецрквена свест. Испод текста најновије петиције има и именâ манастирâ који су то само на папиру, а један – Браина код Медвеђе – јесте неканонски манастир (подигнут на територији Нишке епархије без благослова, те се и не зна којој Епархији припада), а понајвише је манастирâ са по два-три монаха, укључујући и искушенике, који су насељавани већином из Црне Реке, преносећи отуда дух псеудозилотизма.

Поједини игумани су најпре признали, па накнадно порекли одлуке Светог Синода као “неканонске и противуставне”. Типичан пример је јеромонах Стефан из манастира Зочишта: он се и сâм жалио на ситуацију у Епархији за време управе епископа Артемија и тражио да због ње пређе у Нишку епархију, да би сада, пошто му Његова Светост Патријарх није дао канонски пријем у Нишку епархију, и сâм кренуо у одступничко деловање. Има још сличних међу овим “јунацима” који се хвалишу својим “подвижничким и мученичким етосом”. Међу цртаним потписима монахињâ и искушеницâ има и оних које то нису. Тако, например, из Грачанице се “потписују” три монахиње које су Грачаницу напустиле средином фебруара, и то без отпуста од своје игуманије и од Епископа, и три искушенице које је грачаничка игуманија удаљила из манастира као непослушне и склоне немонашком понашању.

Ако се, дакле, искључе игумани и монаси под канонском епитимијом, као и многи цртани и неаутентични потписи, остаје једва тридесетак, највише четрдесетак потписа, а то је једна петина косовско-метохијског монаштва. Али зато је у овој “вапајној молби” до “високопреподобне” надмености преумножена самохвалисавост ових нових дрско-страшивих “јединих поборника” Православља (упоређују себе, ни мање ни више, него са светим исихастима!), Српства и “Српског Јерусалима”, тојест Косова (а углавном су заузели бусије на Северу, изван Косова). Управе и монаштво наших најмногољуднијих и најугледнијих манастира, као што су Грачаница, Дечани, Сопоћани, Девич и други, верни су црквеном поретку и држе се подаље од оваквих нецрквених петиција и оптужби против свог Патријарха и Синода своје Цркве.

Братија петиционаши би да и пред Сабором денунцирају Патријарха и Синод, тојест да пресуђују, вођени “непогрешивошћу” папског типа (против које се, наводно, усиљено боре, али са истим менталитетом): по њима, “овај црквено-деструктивни акт Светог Синода донет је под притиском прозападних политичких струја у нашој земљи”! Они у својем самољубљу свугде виде “нетрпељивост ка монашком делу црквене пуноте”, привиђа им се “прогон монаштва”, у себи и по себи закључују о “грчу и страху – свештенства – од гнева и освете новопостављене администрације” (читај: епископа Атанасија, који заиста уме да “подвикне”, тојест да отворено, у лице, дволичним и нечасним људима каже да су то што јесу, а да нису оно за што се издају и продају наивнима). Као „доказ” служи им само један свештеник, смењени секретар, који пише анонимна писма као “један од свештеника”, али “не сме да то јавно каже”. Такав кукавички став ови људи без карактера приписују и владици Артемију када тврде да он ово или оно “не сме јавно да каже”, јер је “у притвору” (нажалост, тајно итекако много шта сугерише, па и овакве петиције, својој “духовној деци”, одавно на субверзије обученој).

Запањујуће је да ова размажена дружина, ово, у односу на народ и свештенике, вишеструко, иако селективно, повлашћено „племство” у напаћеној и распетој Косовско-метохијској епархији (та „господа и господичићи” позивају се на „народ” само када треба да истакну себе и своју „борбу”, иначе праву донкихотску борбу са ветрењачама), ни речју не помиње лоповску клику вишегодишњих канонских преступника око владике Артемија, а баш је она и довела до стања које је резултирало нужним канонским и уставним одлукама Светог Синода. Њихови суфлери, самозвани “канонисти”, “аналитичари“ и “стручњаци” за све и свашта, – осим за Живу Цркву Христа Бога и Спаса, односно за живо свештенство, монаштво и народ, – када би пажљиво прочитали макар два света канона, 12. апостолски и 19. картагенски (на који се сви они здушно, али незналачки, позивају пишући против “прекршилаца уставно-канонских норми”), видели би где је и чији је стварни канонски преступ, не један, и не једном учињен, па би макар мало трезвеније, да не кажемо и смиреније, наступали и писали своје “вапајне”, а дрске апеле и петиције каква је ова најновија, јер прва, изгледа, није успела.
 

Информативна служба Епархије РП и КМ
Призрен-Грачаница, 21. април 2010. год.